Zašto ne Dobrica Ćosić?

Mora li se o svakom detalju u ovoj zemlji zaista odlučivati sa najvišeg mesta? U čemu je zapravo štos?

Možda je napribližnije objašnjenju ono što kaže jedna gimanazijska profesorka srpskog verovatno među pozvanijima da na tu temu govori – to je iskonstruisana afera, valjda slična onoj sa zabranjenim predizbornim spotom koji treba da svedoči nezavisnost regulatornog tela, a uslučaju Desanke ko su čuvari pravih vrednosti.

Šta onda sa onim, kako bi to pežorativno rekao predsednik ove zemlje, „stručnjakom“ koji je predložio izbacivanje određenih dela Desanke Maksimović iz školskog programa?

Odnosno, čemu služi (kad još i ne radi, što kaže jedan crtani junak) nekakva komisija koja o takvim stvarima odlučuje?

Ako u njoj zaista sede pozvani da predlažu ko u programu osatje a ko otpada, onda bi napad na njihovu odluku morao da povuče njihove ostavke. Jer, ako će o svemu na kraju odlučivat ne čak ni ministar prosvete već premijerka ove zemlje, zašto su se oni onda čitavim poslom uopšte bavili?

I, još važnije, predlog je podnet još u novembru i trebalo je da ga razmatra još nekoliko instanci pre konačne odluke – među kojima i ljudi iz Akademije nauka, na primer, i to svi odreda plaćeni da tako nešto rade, a ne iz volonterskih i amaterskih sklonosti. Šta su, dakle, svi oni, sve ovo vreme (ili bar decembar, januar i februar) radili?

Kako je tako nešto moglo da im „promakne“ ili se, naprotiv, oni slažu sa predlagačem, ali kada konačnu reč daje premijerka, stručnjakinja za sve i svašta u duhu sopstvenog predsednika, ko su oni, svi ti ljudi koji su završili neke studije u vezi sa književnošću i na njima regularno magistrirali i doktorirali, da kažu drugačije?

Ima na kraju i jedno suštinskije, pitanje upravo za stručnjake bez ironije, koje se tiče „krojenja“ nastavnih planova i programa iz srpskog jezika i vazda upitnog književnog kanona. Zašto baš Desanka Maksimović i zašto baš zbirka „Tražim pomilovanje“?

Objašnjenje koje je stiglo od predlagača zvuči više kao „vađenje“ nego kao suvislo obrazloženje. Možda se na njega može odgovoriti kontrapitanjem – zašto ne, na primer, neko od dela ili čak čitav opus Dobrice Ćosića?

Kao anahron, nacionalistički i upitan sa stanovišta književnosti koja nesumnjivo ima mnogo boljih pisaca – starijih, ali i savremenih.

Da li je slučajno da je nekome bilo najlakše da iz programa ukloni jednog od retkih ženskih autora, pri tom lirsku pesnikinju i istu takvu zbirku u kojoj se ne veliča veliko Dušanovo carstvo, srpsko junaštvo i ističe nacionalni ponos zbog toga?