Vicepremijer Aleksandar Vučić nazvao je pre par dana svog prijatelja šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana i zamolio ga za jedan „poklon kredit“ od „dve-tri“ milijarde dolara. Šeik, koji je poslednjih meseci zavoleo i Crvenu zvezdu i Kopaonik i Jat i samog Vučića, odmah je pristao da prijatelju učini uslugu, spustio slušalicu i naredio da neko pošalje te pare u daleki Beograd. I tako je Srbija rešila problem s budžetskim deficitom.
Ovo bi otprilike bio sažetak priče o tome kako je Vlada Srbije rešila problem preskupih zaduženja i premalih investicija u ovoj godini. Puna verzija nije mnogo duža: Sve se dogodilo baš kako je i opisano, s tim što se još ne zna da li će kredit biti na 20-30 godina, sa kamatom od dva, jedan ili pola procenta, i uz grejs period od (ne)koliko godina. Zajam uskoro treba da bude i zvanično odobren i distribuiran Srbiji.
Priča zvuči bajkovito – znači nerealno, a po poslovnim shvatanjima sa našeg kontinenta i dosta neozbiljno. Ali, Arapi su, nema sumnje, sasvim ozbiljni ljudi, a i bajke im sjajno idu od ruke. A kao što nas istorija uči, taj konkretan književni žanr ume ponekad da iznedri i po koje vrlo stvarno čudo. Mada, češće ne. Verovatno zato, pojedini, nazovimo ih skeptici, skloni su da veruju da se iza nezapamćenog prijateljstva Muhameda i Aleksandra krije nevidljiva ruka ujka Sema i s njime povezano Kosovo. To jest da je bajka, ipak, samo bajka.
Bilo kako bilo, ne treba sumnjati da pare stižu. Nekonvencionalno, bezmalo na časnu reč, bez bilo kakvih znanih uslova. Nonšalantnost s kojom se šeik i vicepremijer dogovaraju o sumi u kojoj kusur od jedne milijarde vredi kao ceo Telekom deluje apsurdno, ali u zemlji u kojoj su i ekonomske proporcije i shvatanje same države i vladara, pa shodno tome i samog upravljanja „javnim“ sredstvima, drugačiji nego ovde, možda i jeste normalno.
Bitnije od načina na koji je novac stigao je šta ćemo mi s njim da uradimo. Obećana je otplata skupih kredita da bismo uštedeli na kamati i ulaganje ostatka novca u investicije. Koje investicije, ne zna se. Šta god da uradimo, to će samo po sebi biti dobro, jer su sredstva jeftina. Ali upravo u toj jeftinoći leži zamka arapskog kredita. Kao i sredinom prošle decenije kada se u državnu kasu slivao lako dobijeni novac od privatizacije, Vlada Srbije i danas stoji pred izazovom da novac potroši, a da reforme zapostavi. Jer reforme bole, a potrošnja godi. Blagih naznaka da će ovog puta biti drugačije za sada ima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
