Beogradski pisac

Njegov apokrifni životopis, koji u vidu stripa a iz pera Bore Ćosića, predstavlja Festival jednog pisca, kaže da se to dogodilo dok je u društvu druge dvojice zagrebačkih pisaca, a takođe čestih posetilaca Beograda – Matoša i Ujevića, sedeo u Moskvi i da ga je sigurne smrti spasao Dimitrije Tucović. Kaže se još u tom životopisu nazvanom „jevanđelje“ i da je Krleža tada pisao ekavicom. Tolika je pomenuta ljubav bila i takva ideja jugoslovenstva u nastajanju. Iz tog jugoslovenstva nastao je kasnije i srpsko-hrvatski, odnosno, hrvatsko-srpski jezik, kojim će i Krleža pisati.

U svom dnevniku, on će zapisati: „Pitamo se zašto ne bi mogla postojati jedna jedinstvena jugoliteratura? U smislu Svetozara Markovića, ona nesumnjivo postoji, a u smislu Slobodana Jovanovića, dakako, te jugoliterature nema, niti može biti.“ I, kada se pomenuti jezik podelio na dva, krenule su i druge podele u kojima je Krleža bio samo „njihov“ a ne više i „naš“, optuživan između ostalog i da je te „njihove“ u „njihovom“ utvrdio. A on je sve vreme, uvek i prema svemu bio kritičan. Tako ga je čuveni sukob na levici, kao i onaj sa Titom oko ruskih logora, u ratu i nakon njega mogao skupo koštati.

Posle rata, govori jedna anegdota, ponovo mu se dogodilo jedno hapšenje u Beogradu – istinsko ili ne, tek vrlo neprijatno iskustvo i upozorenje. No, bez obzira na napade Đilasa, Kardelja i Tita, nacionalisti na obe, kasnije podeljene strane spočitavali su mu da je „čovek bez minimuma nacionalne svesti“. Ipak, on je ostao izvan i iznad tih podela, jer stranac na ovome svetu i pre svega svoj, on je bio zagrebački jednako kao i beogradski pisac, baš kao Igor Mandić, recimo, ili Milan Mladenović.

Uveriće se u to svi oni koji u narednih mesec dana dođu na Festival jednog pisca, posvećen piscima koji su neizostavni deo kulturne istorije Beograda. Posle Rastka Petrovića, Vinavera, Nastasijevića, Krležin Beograd, njegove ulice i kavane, oživeće kroz programe festivala vraćajući opet kosmopolitski duh u ovaj grad.