Pranje prljavih ruku: Zašto nam je „strepnja veća nego nada“ glede ostanka Sajma na mestu na kome je sad?

Kažu vlasti da se ne brinemo, Sajam će stajati tu gde jeste čak tamo do 2027. i tog čuvenog Expa (još jedne izlišne stvari, ako pitate Beograđane), kada će se premestiti na Surčin. Pa će onda Beograđani i svi njihovi gosti – hop, autoputem i časkom do jedne od prigradskih opština na jednu od najvažnijih kulturnih manifestacija u zemlji, kao i još nekoliko desetina drugih koje sa tu tradicionalno održavaju.

Navikli smo već, sve što je ovoj vlasti nebitno seli se na periferiju, u gradske budžake i na teško dostupna mesta. Tako je onomad bilo sa glavnom železničkom stanicom, uskoro će i sa autobuskom, pa ako transport ljudi i dobara nije važan, šta tek reći za kulturu?

Skoro je spasavano Pozorište „Boško Buha“ da ostane na mestu na kome je. U centru grada, nova, posebna zgrada nacionalne opere i baleta takođe još nije na vidiku jer je ideja i da se ona gradi preko reke.

Ruglo u vidu Staklenca nasred Trga republike i dalje se ne miče da ustupi mesta kulturi i smesti operu i balet pored zgrade nacionalnog teatra.

Zašto nam je „strepnja veća nego nada“ glede ostanka Sajma na mestu na kome je sad? Zato što uprkos svemu što deluje kao prethodnih godina, ne može da se ne primeti nekakva ofucanost, otaljavanje, čuveni princip devastiraj da ga obezvrediš do kraja pre nego što ga prodaš i pretvoriš u nešto drugo.

A Sajam za ovaj grad i ovu državu znači – početke nacionalne televizije, prvu Gitarijadu i još brojne druge kulturne i sportske manifestacije, koncerte, pa i novogodišnje vašare i pride 66 Sajmova knjiga. To izgleda nema ko da pamti.

Paradoksalno, jedna od institucija zadužena za takvo sećanje, ali i očuvanje baštine, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, proglašen je na ovogodišnjoj sajamskoj manifestaciji za najboljeg izdavača.

Za izdanja kapitalnih monografija u kojima se bavi arhitektama, urbanistima, rečju, neimarima Beograda i njihovim delima. Na stranu što je žiri koji je o nagradama odlučivao na ovaj način zanemario sve one izdavače koji ne iz budžeta već o sopstvenom ruhu i kruhu prave poduhvate i podvige (za izdavački poduhvat nagrađena je još jedna budžetska institucija – SANU).

Cinično je što su oni koji bi i po opisu svoga posla morali da dižu glas protiv devastiranja ovoga grada, nagrađeni jer su to (o)pisali i objavili u knjigama.