Foto: Beta/Branislav Božić/MO

Novi direktor ušao je u zgradu na brdu, pod debelim hladom drvoreda „TITO“, ali nema izgleda da će se sa starom praksom službe prestati, jer kada bi sa praćenjem i prisluškivanjem političkih neistomišljenika prestala – izgubila bi svoju bit, utkanu još davne 1945. godine.

Decenije su prolazile, države i imena su se menjali, metode su mahom ostajale iste, pa tako ono što se zvalo Ozna, Udba, SDB, RDB, a danas BIA u svom CV-u ima i slanje nepodobnih na Goli otok, progranjanje i praćenje kritičkih novinara, ubijanje opozicionara. Rad „preko grane“ i da ne spominjemo.

Ta ista služba, pokazao je nedavni slučaj kraljevačkog opozicionara Predraga Voštinića, ne jenjava u svojim aktivnostima, pa je tako ovog aktivistu Lokalnog fronta tajna služba fotografisala dok je sedeo u restoranima sa predstavnicima OEBS-a i britanske ambasade, da bi zatim te fotografije završavale u režimskim tabloidima.

Razni su opozicionari i novinari u Srbiji koji su govorili javno o praćenju i prisluškivanju od strane službe, a lideri nekadašnjeg bloka „Savez za Srbiju“ su još 2019. govorili o postojanju posebnog odeljenja MUP-a koji se bavi opozicionarima. Predsednik DS-a Zoran Lutovac istakao je za Danas nakon Voštinićevog slučaja da su mu tri puta odvrtani šrafovi na točkovima automobila.

„Prisluškivanje, pa i odvrtanje šrafova na točkovima s potpisom službe“: Opozicionari za Danas povodom praćenja Voštinića

Šta drugo i očekivati kada je Marko Parezanović, načelnik Uprave za bezbednosnu zaštitu BIA, 2018. isticao kako su najveća bezbednosna pretnja Srbiji – prikriveno delovanje spoljnog faktora i to kroz „pojedine delove opozicije, medija, civilnog društva i sindikata“.

Nije Parezanović to izmislio, njegovo stanovište samo je produkt višegodišnjeg činjeničnog stanja – ovde služba ima svoju državu. Sve je prolazno, zemlje i režimi padaju, ali služba stoji postojano kano klisurina.

Opozicionari u fokusu, a advokat Miša Ognjanović ubijen dok je bio na merama. Novinari problem, a BIA gledala kako ljudi ulaze u Belivukovu „kuću strave“ u Ritopeku, a iz nje ne izlaze.

I dok je tih i takvih nereformisanih službi bezebednosti, koje bi trebalo da služe državi i građanima, a ne obrnuto, dotle će u medijima isplivavati snimci i fotografije koje prave ljudi sa novinama za susednim stolom u restoranu.

A i da se sa takvom praksom sutra prestane, da se Vladimir Orlić probudi i kaže „ovako se više ne može, preterasmo“, decenije bi bile potrebne da se iz ovog naroda izbije strah od tajne policije, koju si nekada mogao da prepoznaš po upadljivim crnim mantili, strah da te neko ne čuje, koji se ispostavlja kao jedan od glavnih uzroka apatičnosti. Što se tiče opozicionara i novinara možemo da kažemo – sa srećom i dalje ne ubijaju na Košutnjaku a u kreč bacaju na Fruškoj gori.