Biti ili ne biti

Raditi, igrati predstave, prikazivati filmove, održavati izložbe, organizovati festivale ili se potpuno zatvoriti i čekati neko malo srećnije vreme za kulturu i sve nas.

Ono nešto između, što se ovih dana nudi kao rešenje, čini se da nema nekog smisla.

Ustanove kulture od početka pandemije svrstavaju se u isti red sa kafićima, kockarnicama, noćnim klubovima.

Kao da ljudi u pozorišta ili bioskope dolaze da na brzinu popiju kafu ili uplate tiket, pa nije ni važno da li će tamo ući u pola devet ujutru ili uveče.

Kao da na pauzi za doručak mogu da otrče do neke galerije i pogledaju izložbu, dok usput jedu burek i piju jogurt.

Radno vreme ustanova kulture nema mnogo veze sa radnim vremenom neke kompanije ili javnog preduzeća.

Operski pevači ne kreću na posao u sedam ujutru, već u sedam uveče.

Oblače kostim, stavljaju šminku i izlaze na scenu spremni da publiku, posle napornog radnog dana, odvedu na neko možda malo bolje ili duhovnije mesto, daleko od ovog izazovnog vremena u kome smo se zatekli.

Vratimo se onoj Hamletovoj dilemi s početka.

Dakle, trpeti ili se na oružje dići, odnosno pristati na nove mere ili se protiv istih pobuniti.

Zatvoriti svoja vrata radnim danima, jer nema baš nikakvog smisla držati ih otvorenim do 18 sati, do koliko je prepisao u najnovijim merama Krizni štab, i raditi samo vikendom, u terminima u kojima obično roditelji s decom obilaze pozorišta i bioskope.

Ili objasniti da pozorište nije pošta i tražiti da se tako i tretira.

Ovo drugo pokušava da učini novoizabrana ministarka kulture Maja Gojković.

Podnela je predlog Kriznom štabu da se ustanove kulture izuzmu iz novih mera, te da ubuduće u sastavu ovog tela sedi i jedan predstavnik Ministarstva kulture, kad se već i o radu ovih kuća odlučuje.

Njen predlog podržao je i veliki broj umetnika, podsetivši da se u ustanovama kulture vodi daleko više računa o merama zaštite od, recimo, javnog prevoza.

U pozorištima, bioskopima, koncertnim salama, publika sedi sa maskom na licu, između dva upražnjena sedišta, tokom izvođenja ćute, dok su im ruke pre toga isprskane alkoholom.

Možda je najsmisleniji predlog imao Ivan Medenica, umetnički direktor Bitef festivala – usvojiti predlog Maje Gojković o izuzimanju ustanova kulture iz novih mera, a onda ostavi fleksibilnost rukovodiocima ustanova da u dogovoru sa zaposlenim umetnicima i drugim saradnicima, te i na osnovu ispitivanja interesovanja publike, utvrde obim i način rada u doba pandemije.