Opozicija je izgleda odlučila da bojkotuje bojkot izbora.
Neki tvrde da će možda učestvovati na njima, drugi su simbolično na Dan oslobođenja Beograda rekli da sigurno ulaze u trku, a treći kao još uvek ne znaju, mada je u praksi jasno da samo čekaju da vide šta će reći prvi i drugi, pa će slediti njihovu odluku.
Ideja bojkota bila je klimava i kada je lansirana pre godinu i po dana, a potom delimično sprovedena prošle godine, a sada je očigledno, narodski rečeno, umrla.
Međutim, većina dosadašnjih bojkotaša verovatno ne obraća pažnju na jednu, nazovimo je ironično sitnicu, a to je da je ljude lakše navesti na bojkot nego na izlazak na izbore.
Naročito sada, kada je više nego jasno da će svaki glas morati da se brani čak i fizički.
Da će morati da se pronađe najmanje 8.500 hrabrih (koliko ima biračkih mesta u Srbiji) koji će evidentirati svaku nepravilnost, po cenu da zbog toga trpe i psihičku i fizičku odmazdu.
Da će isti ti, hrabri, biti spremni na to da budu privedeni, kao što je to bio slučaj u Negotinu i Mionici, ili da čak kao član Narodne stranke Konstantin Katić budu pretučeni od strane pripadnika Bezbednosno-informativne agencije (a on nije ni učestvovao na pomenutim izborima).
Beli listići su 2012. godine doveli Srpsku naprednu stranku na vlast, a na svakim sledećim izborima omogućavali su joj da se dodatno učvrsti.
Iako se ideja aktivnog bojkota (izaći ću na izbore, ali neću glasati) od tada formalno više ne promoviše, mnogi su sačuvali naviku da na izbornim listovima crtaju čiča Gliše ili faluse, te smišljaju razne pogrdne poruke za političare koji su „svi isti“.
Ideju koja je u osnovi plasirana belim listićima, po principu „nemam za koga da glasam“, propagandna mašinerija vladajuće stranke je u poslednjih devet godina dovela do savršenstva.
I sada je tu mantru teško razbiti, a pređašnji (polu)bojkot samo je ojačao.
A šta se promenilo od prethodnog bojkota?
Praktično ništa, osim što opozicija dobija na kašičicu priliku da se pojavi u jutarnjem programu ili u večernjem „Reč na reč“ formatu na javnom servisu, koji kao da je namerno koncipiran tako da ima što manju gledanost.
Ostali glasnogovornici režima u vidu Hepija i Pinka, a tabloide da ni ne spominjemo, nastavili su po starom.
O poboljšanju izbornih uslova takođe ne treba trošiti reči.
Iste će opozicija morati da u velikoj meri potroši ne bi li objasnila javnosti šta je sada bolje u odnosu na prošlu godinu i zašto sada treba izaći na izbore, a onda nije trebalo.
Bojkot je, ako ništa drugo, oduzimao legitimitet vlasti koja prošli put ni milom ni silom nije uspela da namakne izlaznost veću od 50 odsto.
Ako ništa drugo, bojkot je naterao međunarodnu zajednicu da obrati pažnju na izborne uslove u Srbiji i prizna svojoj javnosti da tu nešto ne štima.
Ako sada većina opozicije izađe na izbore, značiće da je sve u redu, da se stanje popravilo. A posle izlaska na izbore, kao i posle bojkota – nema kajanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
