Bolnica na kolenima

Prva linija – to su bolnice, gde je umarširao kovid-19. Primer pakla koji nas je zadesio jeste Opšta bolnica u Ćupriji, gde su lekari i sestre ostavljeni kao glineni golubovi usred fronta.

Ovaj opis nije nikakvo dizanje panike niti širenje straha, već predočena situacija o kojoj su lekari govorili pod imenom i prezimenom za lokalne portale i TV N1. Govorili i u danu kada je preminuo i u danu kada je sahranjen njihov kolega urolog Goran Ivanković (57), koji je radio i operisao sve dok nije pao i u kratkom roku podlegao virusu.

Opšta bolnica u Ćupriji nije obična provincijska bolnica – to je glavni regionalni dijagnostički centar u Pomoravlju. Svi pacijenti iz tog kraja kojima je potreban skener i druge analize dovoze se u Ćupriju.

Kada se među zaposlenima u bolnici pojavio virus, sestre i doktori pozitivni na kovid-19 – najpogrešnija moguća reakcija bila je izjava nadležnih iz opštinskog kriznog štaba da su doktori bili na skijanju u Italiji, pa su se zarazili.

Gomila pitanja – zašto nisu zatvorena pojedina odeljenja ili čitava ustanova, zašto ako to nije bilo moguće, ćuprijska bolnica nije proglašena za kovid bolnicu, koja ne prima druge pacijente sem korona obolelih, zašto posle prvog potvrđenog slučaja svi lekari i sestre nisu tretirani kao pozitivni i stavljeni u karantin, sve dokle se ne dokaže suprotno – imaju nažalost samo jedan odgovor.

A to je da je kod nas pritisak politike zahvaljujući vladajućim naprednjacima postao jednostavno neizdrživ. I neodrživ. Svaka vlast koju pamtimo je u Srbiji bila poludiktatorska, ali nije se svaka isto ponašala.

I u komunistička i u Miloševićeva i u dosistička vremena – ko je bio dobar stručnjak i imao iskustvo, tome je bila poverena odgovornost da vodi bolnice i donosi osetljive odluke.

Uslov je bio samo jedan – da ne ometa vlast i taj prećutni pakt je uglavnom poštovan. U vreme naprednjaka međutim to nije dovoljno – da se ne ometa vlast.

Od struke i stručnjaka se traži da nešto i „privređuju“ i „pridonose“ vlasti. Ne da joj ne nanose štetu već da joj privređuju „profit“. Inače će ih vlast oduvati i proglasiti da nisu stručni. Više nezavisnost struke ne postoji, ako neko hoće da bude struka, uslov je da neposredno služi ispunjenju zadatih ciljeva vrha SNS-a.

Ne samo da je tih, već i da je bespogovorno poslušan, ne da radi svoj posao, nego da vlasti titra i da je zadovoljava, a zadovoljna je samo kad joj moć raste. Upregnuta struka ne može a da ne poklekne, a i svi mi građani sa njom.