Najgora politička noćna mora građanske i liberalne Srbije se upravo odigrava.
Dvadeset godina od pada Slobodana Miloševića s vlasti i slavnog Petog oktobra, stranka koja je bila stožer političke grupacije za svrgavanja Miloševićevog režima, podeljena je do te mere da se vodi odsutna bitka za stranački pečat.
O tome ko je prava Demokratska stranka odlučivaće vlada Miloševićevih omladinaca Ivice Dačića i Branka Ružića i nadasve generalnog sekretara Miloševićevog koalicionog partnera – nekadašnjeg radikala Aleksandra Vučića, sada predsednika Srbije i SNS-a.
Pred nadležnim Ministarstvom za državnu upravu dokazivaće se gde je pečat DS i ko je njime overavao koja dokumenta.
Te da li ta dokumenta potvrđuju da je večiti revolucionar i poznati glumac Branislav Lečić novi lider DS, ili je sadašnji predsednik Zoran Lutovac, bivši ambasador u Podgorici, taj koji „drži“ pravu DS.
I da je Lutovac taj koji se bori protiv korumpiranog partijskog establišmenta u nadi da će stranku vratiti pravim članovima i biračima, i da će se oni vratiti DS-u.
Ili da su u pravu oni koji od Lutovca hoće da DS vrate stranku sebi.
Definitivno stranke s kraja 20. veka odlaze u istoriju – radikali nepovratnim padom ispod cenzusa, Dačićevi socijalisti time što su postali pridružena ekipa SNS-a i najzad Demokratska stranka, od koje su proevropski opredeljeni građani najviše očekivali.
Besmisleno je nakon serije događaja, od hamletovskog Glavnog odbora u pozorištu Madlenianum, do skidanja table sa nazivom DS sa zgrade, više ponavljati da bez jake DS nema ni demokratije u Srbiji.
Postalo je besmisleno i nadati se da će DS uspeti da se podigne, ojača i da sruši Miloševićeve naslednike s vlasti.
Jedini smisleni pristup je prihvatiti stanje na terenu, odnosno stanje svesti ljudi koji hoće da kroje opozicionu politiku u Srbiji, a nisu u stanju da međusobne odnose skroje na efikasan i normalan način.
Od DS ne treba očekivati više ništa, neka stranački pečat putuje, sve dok ga, kao u Gospodaru prstena, ne nađe neki pošten Hobit da ga iznese i oslobodi nas Mordora.
A nije da takvih nema i da nisu ponikli iz miljea DS-a i to tamo gde je bilo teško i gde se nisu delile privilegije i „pašnjaci“.
Postoji i dalje Saša Paunović u Paraćinu, kao opozicija, tu je i Nebojša Zelenović u Šapcu.
DS – to su ljudi, ako su pravi ljudi, bez obzira da li će se zvati Demokratskom strankom ili ne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
