Božićna poseta predsednika Srbije Kosovu možda je uživo pokazala kako bi izgledao istorijski kompromis Srba i Albanaca, o čijem postizanju, kao i o ulasku u EU, vrh Demokratske stranke govori kao svojoj glavnoj političkoj misiji. Pri tome nije bitno iz kojih je zapravo razloga Boris Tadić (ponovo) prisustvovao božićnoj liturgiji baš u manastiru Visoki Dečani, u blizini moštiju Stefana Dečanskog: verskih, ličnih ili marketinških. Jer, u krajnjoj liniji, to je Tadićevo pravo, i kao građanina i kao najvišeg predstavnika jedne države, čak iako ga koristi da, po proceni svog pi-ar štaba uputi određenu poruku, kako to tvrde čelnici albanskog opozicionog pokreta Samoopredeljenje, čije su pristalice zasule kamenicama kolonu automobila sa srpskim predsednikom.
„Srbija zemlja, među drugim (zemljama) u Evropi traži svoje mesto. Traži da se prizna njena zasluga i postojanje na Kosovu i Metohiji i gde god postoji i u Srbiji, i Evropi, i u čitavom svetu“, kazao je Tadić u Dečanima, ali za Božić 2010, kada pripadnici Samoopredeljenja nisu priredili takav ekstreman “doček”.
Vlast u Prištini je ovoga puta demonstrirala poznavanje civilizacijskih pravila trećeg milenijuma i primenom sile, suzavcem i privođenjem demonstranata, omogućila Tadiću da se pričesti i kaže to što ima, a što je ovoga puta glasilo „da sam pristao da se Srbija odrekne Rezolucije 1244 u regionalnom predstavljanju institucija takozvane nezavisne države Kosovo, Srbija bi sigurno dobila status kandidata“ za EU. Što upućuje na tri međusobno povezana zaključka. Prvi je vezan za osnove međunarodnog prava, koje uče studenti na prvoj godini bilo kog društvenog fakulteta, a to je da se od osnivanja UN 1946. uzima da je savremeni svet zasnovan na tome da niko nije apsolutno suveren i da se svaka država dobrovoljno odriče dela suvereniteta, radi članstva u međunarodnim organizacijama. Drugi se odnosi na očigledne signale Beograda, da je Srbija spremna za postizanje trajnog mirovnog pakta s Prištinom, uz ustupak da ostanu simbolični znaci srpskog suvereniteta. I treći, pokazuje to da je ustupak u rukama Prištine, koja slanjem jednog odreda specijalaca na granicu sa Srbijom ili jednog odreda policije na protestante, kreira ili poništava krizno žarište u regionu.
Kako vreme prolazi, ne možemo se oteti utisku da su Beograd i Priština politički sada u čvršćem zagrljaju nego da su ostali u nekoj istoj konfederalnoj državi niti strepnji da će se taj zagrljaj ponovo pokazati smrtonosnim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
