"Bratske" igre

Od toga sve do sada nije bilo ništa, niti će, po svemu sudeći, biti. Bez obzira na to što ima najava da bi premijer Vučić ponovo mogao da kod Putina (i Medvedeva) pokrene pitanje bescarinskog izvoza. Ruska strana je, doduše, u proleće ove godine nagovestila mogućnost takvog izvoza, ali pod uslovom da i Rusija u Srbiju, pod istim uslovima, izveze istovetan broj svojih vozila. I neupućenima u ovu problematiku je postalo jasno da je reč o ponudi koja je štetna. Srbija bi, pod uslovom da prihvati ovu nimalo bratsku ponudu, u Rusiju izvezla određeni kontingent relativno skupih “ fijata 500L“ automobila, dok bi Rusi omalenoj Srbiji isporučili istovetan broj jeftinih, najverovatnije, „lada“, po ceni od oko 6.000 evra, čime bi dodatno bilo ugroženo poslovanje uvozničkih kuća u zemlji, koje ionako prodaju sve manje novih automobila, kao i kompanije Fijat Krajsler automobili Srbija, koja je i generalni distributer vozila te grupacije u našoj zemlji.

             Trebalo bi tu dodati i činjenicu da se i dalje ne zna, ni gde, ni kako, ni po kojim cenama bi se „fijat 500L“ prodavao na ruskom tržištu, te bi eventualni izvoz tih vozila i za samu grupaciju FCA predstavljao nimalo bezazlenu avanturu. Tim pre što su i proizvodnja i plasman automobila u Rusiji u poslednjih godinu-dve u nezapamćenoj krizi. Zašto onda srpski zvaničnici – od kojih pojedini, premijer Vučić primerice, u minule četiri godine nijednom nije posetio novu kragujevačku kompaniju – toliko insistiraju na bescarinskom izvozu u Rusiju, makar i jednog kontingenta od nekih pet do deset hiljada vozila, što je, inače, tek polumesečna proizvodnja u srpsko-italijanskoj fabrici?

             Odgovor na ovu dilemu, smatraju upućeni, pre treba tražiti u domenu politikanstva nego u sferi ekonomije. Srpskim zvaničnicima je pošto-poto stalo da pred domaćim biračima, sklonim veri u međusobnu bratsku ljubav Srbije i „matuške“ Rusije, pokažu da kod aktuelnog ruskog „hazjajina“ mogu da izdejstvuju neki posao koji će da odjekne. Makar bio i na štetu Srbije.