Budžetske iznudice

I pored gimnastike u kojoj Mlađan Dinkić tvrdi da će štednjom uspeti da smanji deficit, neumoljiv je podatak da je od početka godine poreski prihod bio tanji za 92 milijarde dinara, pa predviđanja o manjim troškovima u ministarstvima, i to čak za 36 milijardi, i dalje neće moći da pokriju toliki manjak čak i ako se ostvare.

Ne bi bilo mnogo pametno računati ni na neku uvećanu naplatu, jer u legalnom delu privrede neće biti nekog značajnijeg rasta proizvodnje. Ni suzbijanje sive ekonomije i njeno prevođenje u regularnu proizvodnju nije posao koji će brzo moći da da rezultate, pa i dalje ostaje problem ne kako uštedeti, već kako da se državna blagajna bolje puni.

U rasponu od stava pozicije, koja tvrdi da je rebalans budžeta realan jer je samo deo paketa mera kojima bi trebalo da se popravi ukupno stanje u ekonomiji zemlje, do mišljenja opozicije, koja kaže da je reč o nepopravljivom dokumentu, postoji, nažalost, samo jedna neosporavana činjenica – ne postoji fiskalni mag koji bi mogao iz domaće privrede da izvuče više nego dosad, a da ne zatvori firme.

Zato je malo verovatno da bi vidljive efekte u popravljenom budžetu mogao da ponudi drugi deo paketa – strukturne reforme, među kojima je najznačajnija namera da se sa državnih jasala skinu preduzeća u restrukturiranju.

Jer, da bi se to i učinilo, pitanje je da li će kroz stečaj ili likvidaciju, koja preti većini sa tog spiska, moći da se naplati bar deo dugovanja koje su te firme napravile, da li će baš sada, kad smo „u iznudici“ da se pojavi kvalitetan kupac i plati poštenu cenu za one koji imaju šansu na tržištu. I da li će ono malo preostalih uspeti da se snađe bez zaštite države, u uslovima kada račune treba plaćati. Za sada, jedino što je izvesno iz tog dela paketa, jeste trošak – Tranzicioni fond iz koga će se plaćati radnici koji ostanu bez posla.