Čekajući konkurenciju

U njihovim očima ugovor je papir koji važi samo kad dobavljač kasni s isporukom robe, a nikako kad trgovac kasni s plaćanjem isporučenog. Rezultat je sve teži položaj malih i srednjih preduzeća u Srbiji, opšta nelikvidnost tržišta i pad proizvodnje.

Upravo zbog toga, mnogi se nadaju da će se dolaskom belgijskog Deleza na mesto vlasnika Maksija nešto promeniti. Za početak, bilo bi lepo kad bi Delez vratio bar dosadašnje dugove kooperantima. Ugovorom s Deltom, on se obavezao na otplatu čak 300 miliona evra duga, od čega se gro odnosi na obaveze prema bankama, ali deo, bar prema izjavama u javnosti, obuhvata i novac koji nije isplaćen dobavljačima. Prema podacima nedavno objavljene studije rađene za potrebe Komisije za zaštitu konkurencije, vodeći lanci u Srbiji redovno troše novac koji duguju dobavljačima kao svoj sopstveni obrtni kapital, pa je 2009. na taj način čak sedam milijardi dinara iskorišćeno za finansiranje poslovanja najvećih trgovina na ovom tržištu. Prevedeno na srpski, to znači da su mala i srednja preduzeća ostala „kratka“ za sedam milijardi dinara, koje su lanci prosto zadržali za sebe.

Naravno, čak i u Srbiji dobavljači na kraju ipak dobiju svoj novac, ali problem je u tome što je to „na kraju“ u proseku više od četiri meseca posle isporuke, iako bi prema ugovorima roba po pravilu trebalo da bude plaćena najkasnije za 60 ili u izuzetnim slučajevima za 90 dana. O tome da trgovačke kuće malim proizvođačima nikada ne plaćaju penale za kašnjenje ne treba ni trošiti reči, kao ni o tome da nije redak slučaj da se sa plaćanjem kasni i mnogo duže od četiri meseca.

Ovakva situacija moguća je zato što mali proizvođači nemaju nikakvu ekonomsku snagu kojom bi se izborili za bolju poziciju, jer veliki trgovci bez njih mogu, dok obratno ne važi. Izbacivanje iz recimo Maksi sistema znači skoro garantovanu „smrt“, ako se zna da ovaj lanac raspolaže sa skoro 40 odsto ukupnog tržišnog udela.

Zato je dolazak Deleza bitan. Ako ova kompanija u Srbiju donese praksu izmirivanja obaveza iz Evropske unije, što uz svoju ogromnu ekonomsku snagu može da podnese, mada je na to ništa ne primorava, to bi značilo promenu na čitavom tržištu. Svi ostali igrači, svi do jednog daleko manji, morali bi da isprate novi tempo, inače bi dobavljači mogli da se u potpunosti okrenu Maksiju. Ako se takva nada i ostvari, to će biti prva i možda najbolja potvrda da je Antimonopolska komisija bila u pravu kada je odobrila prodaju belgijskom gigantu. Umesto koncentracije, Srbija bi napokon dobila konkurenciju.