Kao što je svojevremeno prodaja smederevskog Sartida unela nikada razjašnjenu sumnju koliko je čitava operacija bila zakonita, tako je sada i kupovina železare izazvala komešanje u stručnim i laičkim krugovima. Pitanja su, ovoga puta, najčešće ekonomska, ali kako kod nas ta sfera nikako nije oslobođena političkog uticaja, sve se sagledava u svetlu predstojećih izbora.
Uz puno razumevanje premijerove tvrdnje da je potez bio iznuđen i da je od dva zla izbor pao na manje, za pravdanje odluke o kupovini nedostaju odgovori na brojna pitanja.
Zbog čega Vlada usred globalne recesije, u svoje okrilje vraća već privatizovana preduzeća, kada većina evropskih zemalja izlaz iz dužničke krize traži u prodaji državnih udela u kompanijama? Na koji način se očekuje da će srpski menadžment, po pravilu sastavljen od partijski zaslužnih kadrova, moći da održi kompaniju, ako to, sa proizvodnjom kakvu je organizovao, nije mogao Ju-Es stil koji slovi za svetskog lidera u industriji čelika? Kako će biti obezbeđen novac za opsluživanje giganta, koji mesečno pravi gubitak od 15 miliona evra?
Odgovor da će to biti učinjeno preraspodelom postojećih sredstava namenjenih za podršku privrede, otvara novo pitanje: koje su to firme i radnici za državu manje značajni, pa će umesto njima, novac biti preusmeren za potrebe železare? Najzad, da li je država učinila sve što je mogla da bi zadržala američku kompaniju i zbog čega prilikom prodaje, doduše iz stečaja po diskutabilnoj ceni, nije obezbedila neke garancije da će novi vlasnik ostati duže na ovom prostoru i razviti raznovrsniji proizvodni program?
Nijedno od pitanja upućenih državi zbog „povoljne“ kupovine za jedan dolar, ne postavlja se prvi put. Slučaj smederevske železare zapravo je paradigma svih naših privatizacija. Prodaja pod okolnostima koje tužilaštvo nije razjasnilo, malo obavezujućih stavki za novog vlasnika i visok prag tolerancije za neizvršeno, gotovo da su zakonitosti celokupne tranzicije u Srbiji. To je i osnovni razlog zbog čega raste armija nezaposlenih, a industrijska baza nekad srednje razvijene zemlje više ne postoji.
U čitavoj situaciji oko povlačenja Ju es stila, jasno je i da Vlada, koja je u prethodne tri godine dozvolila da se ugasi oko 400.000 radnih mesta, sada pred izbore „spasava“ ovih 5.500 u železari. Izgleda da su neku korist, doduše privremenu, izvukli zaposleni, koji su do sada ravnodušnoj državi, odjednom veoma postali važni. Barem do izbora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
