„Koliko god da drugi ponude, mi ćemo ponuditi više“, rečenica je koju redovno izgovara predsednik države Aleksandar Vučić, svaki put kad treba privući nekog stranog investitora da ulaže u našoj zemlji.
Istina, uglavnom mu ne uspe. Poslednji put je ovakvu ponudu koju nije moguće odbiti javno dao u vreme dok je Folksvagen odlučivao u kojoj će državi otvoriti svoju novu fabriku, pa je ipak na kraju izabrao Tursku.
Ali, nekad i uspe.
Tako je Folksvagenov konkurent Fijat recimo još za vreme Borisa Tadića došao u Srbiju i od tada do danas velikodušnošću Vlade Srbije dobio pola milijarde evra najrazličitijih subvencija, odnosno nekih 150.000 evra po svakom zaposlenom radniku.
Ni neki drugi nisu prošli mnogo gore.
Austrijski proizvođač Rauh, najpoznatiji po Hepi dej sokovima, tako je dobio 73.000 evra po radniku, odnosno 2,2 miliona evra da bi zaposlio 30 radnika u svojoj fabrici u Koceljevi, koju je rešio da proširi.
Tu su zatim Tigar sa 60.000 evra po čoveku, Vibac Balcani, koji pravi lepljive trake, sa 40.000 evra, Falke 35.500 i „motač kablova“ Lir sa 22.000.
Isplati li se to Srbiji?
I ako se isplati, kako se isplati?
U slučaju Rauha, fabrika je praktično dobila besplatnu radnu snagu u narednih 11 godina, ako ne i više.
Plate u ovakvim fabrikama su niske, pošto država uglavnom traži samo da zarade budu 20 odsto iznad minimalca.
Ako radna mesta sama po sebi nisu motiv za ovolike subvencije, šta jeste?
Jer, nema sumnje da bi svako od 30 zaposlenih radnika Rauha neuporedivo više voleo da je od države dobio tih 73.000 evra, nego što je dobio to radno mesto.
Štaviše, mnogi od njih bi sa toliko novca otvorili svoje firme pa bi umesto 30 bilo posao dobilo mnogo više ljudi.
Stvar, naravno, nije tako jednostavna.
Jer je Rauh recimo, subvenciju od 2,2 miliona evra dobio za investiciju od ukupno 10 miliona evra.
To znači da je 7,8 miliona evra uložio sam.
Tog novca možda bi, a možda i ne bi bilo bez subvencije.
Deo tog novca ostao je u Srbiji kao cena plaćena raznim dobavljačima, građevinskim radnicima i slično, ali je deo otišao na uvoz stranih mašina.
S druge strane, fabrika će ovde kupovati i neke sirovine, plaćati struju, gas i porez i tako doprinositi našoj privredi i budžetu.
Teško da ove koristi mogu da pokriju ovolike iznose subvencija, ali činjenica je da mi pouzdanu informaciju o tome nemamo, jer država nikada nije napravila analizu isplativosti datih subvencija.
Novac se deli nasumično.
Naslepo.
Bez računice.
Ako bi Rauh proširio sopstvenu fabriku i bez subvencije, onda smo bacili svih 2,2 miliona evra.
Ako nam Fijat nije doneo pola milijarde evra prihoda, onda je to gubitaški posao za Srbiju.
Čemu onda subvencije?
Možda je stvarno isplativije ljudima prosto podeliti pare.
Nezamisliva ideja, zar ne?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
