Čija je porodica Milivojević

Dve godine od nesreće, a posle insistiranja porodice Milivojević da državni organi počnu da otkrivaju šta se desilo u državnoj fabrici, i nakon što je otac nastradalog Milivojevića uspeo svoju muku da ispriča Aleksandru Vučiću, suđenje je počelo u Osnovnom sudu u Ivanjici.

Optuženi su Radoš Milovanović, generalni direktor i dvojica fabričkih rukovodilaca – Tomo Stojić i Vladimir Lončarević.

I pored dokaza o tome su u toj vojnoj fabrici prekršene procedure o bezbednosti na radu, oni negiraju krivicu i optužuju poginule da se nisu pridržavali mera zaštite na radnim mestima. Suđenje je otvorilo niz pitanja.

Ako je pravosuđe nezavisno, kako se to tvrdi, zašto tužilaštvo i sud rade po nalogu šefa države?

Zašto je direktor pokušao da „ućutka“ porodicu Milovanović, nudeći posao ćerki i majci poginulog radnika?

Šta se to dogodilo sa radnicima i sindikalcima lučanske fabrike koji su, na početku suđenja, navodno spontano, ispred ivanjičkog suda aplauzima podržavali direktora, a salvama uvreda pokušali da ponize majku, sestru i oca poginulog kolege?

Dodatni bol porodica je pretrpela pre neki dan kada je direktor, na treću godišnjicu smrti Milomira Milivojevića, tumačeći na svoj način državnu uredbu o protivepidemijskim merama, odlučio da tom pomenu na mestu nesreće, umesto devet osoba, kako je to tražila porodica, u fabrički krug može da uđe samo njih pet.

Tri godine porodica svedoči o tome da je izložena pritiscima Radoša Milovanovića (78), pukovnika u penziji, koji lučanskom fabrikom direktoruje duže od trideset godina.

Za to vreme u fabrici je nastradao 21 radnik. Država ga je pre neki dan, bez obzira na to što se protiv njega vodi krivični postupak, ponovo imenovala za direktora.

Neko je primetio da je Radoš „prirodni i društveni fenomen“. Preživeo je sve režime.

Bogat je, uticajan i moćan čovek. Uoči lučanskih izbora 2018. godine javno je pozvao radnike da glasaju za Aleksandra Vučića.

U Lučanima se šuška da je Radoš u stvari „jedna od Vulinovih tetaka“ i da može da čini šta mu je volja, a takva personifikacija srpske sadašnjice temelji se na pogubnoj simbiozi državnih nameštenika i političara na vlasti.

S druge strane srpske stvarnosti je porodica Milivojević sa svojom tragedijom, vapajima za pravdom i zaštitom države.

Milivojevići su personifikacija i našeg tragičnog trenutka, koji ne može da se okonča bez razrešenih dilema – čija je to porodica i kako ćemo dalje ako, umesto zakona i suda, „Vulinove tetke“ i ostale stranačko-dinastičke kadije nastave da nam dele pravdu.