Crna kutija

Neporeciv je utisak pretežnog nepoverenja u zvaničnu verziju, a taj utisak je proizvela činjenica da su mediji obavešteni o spasilačkoj misiji čim je ona počela, te da su televizijske ekipe poslate da je slavodobitno dočekaju. I da je bilo i uključivanja u program dok je misija trajala – recimo izjava direktora Instituta za majku i dete, da je ustanova spremna za prihvat. Isto tako je očigledno bilo i medijsko praćenje, gotovo rijaliti, tog istog dana ranije druge spasilačke misije – uspešne policijske potere za otetim detetom u Beogradu. U slučaju helikopterske nesreće proizašao je neminovan zaključak i pitanje – koliko je režiranje medijske predstave uticalo na odluke u misiji, i koliki je pritisak stoga bio na one koji su odlučivali. General Diković je u prvom reagovanju rekao da svi u lancu komandovanja snose odgovornost, ali ne iste težine, te da će to biti istragom utvrđeno.

Šta god da istraga pokaže, javno mnjenje Srbije ima priliku da pokaže demokratsku zrelost i da insistira na odgovorima i to pre svega od političara. Jer, barem od takozvanog slučaja „Feketić“ slikanje ličnosti na javnim funkcijama u kriznim situacijama postalo je deo gotovo svakodnevnog političkog marketinga.

Otkud ministar policije pred kamerama pored automobila u kome je oteto dete? Da li je to njegova lična zasluga ili operativaca i službenika MUP koji su radili posao kako treba? Da li je možda i helikopter trebalo da dočeka neki od ministara? Postavlja se i pitanje zašto građani, barem većina njih, to odobrava i nagrađuje pozitivnim rejting poenima, a posle gnev prosipaju po Fejsbuku i Tviteru, stvarajući ketmensku javnost, gde se jedno misli i kaže na internetu i privatno, a drugo u javnom prostoru. Ketmen je inače pojam u politikologiji, i doslovno znači čovek-mačka, a koristi se da objasni pojedinca u sistemu hipokrizije koji politički misli jedno, a govori sasvim suprotno. Ovo je, dakle, možda poslednja prilika da se iz te hipokrizije izbavimo, tražeći snimke iz „crne kutije“ na videlo.