Crni Makron

Suspendovana je odluka o uvođenju poreza na gorivo na šest meseci. Pitanje je da li će ovo umiriti demonstrante, čiji su zahtevi od 17. novembra, kada su počeli proteste, narasli. Oni sada traže ostavku predsednika i raspuštanje parlamenta.

Pred Makronov obilazak Trijumfalne kapije, kako bi uvideo štetu načinjenu tokom protesta, komunalci su muku mučili da uklone grafite na kojima je pisalo „Makron ostavka“. Nisu ni morali da se trude da prikriju mrlju kad je ionako mala skupina na tom mestu dobacivala Makronu. Organi reda nisu uspeli da predvide ovaj sporadični revolt. Kao što su prevideli da narod ne može dugo da drži svoj bes zarobljen u boci. Odluka o povećanju poreza na gorivo je samo ona kap koja je prelila čašu. Široko je rasprostranjen stav da najviše rukovodstvo zemlje vodi politiku isključivo u interesu ušuškane elite. Oni u ruralnim područjima, daleko od pariskih bulevara, i te kako su ljuti na Makrona, naročito kada svoje, kako kažu, male novčane prihode treba da razvuku do kraja meseca. To je naročito teško u zemlji poput Francuske sa visokim porezima i sistemom velike javne potrošnje.

Kada je hiljade demonstranata nasrnulo na policiju u subotu u Parizu, paleći automobile i lomeći izloge radnji u nekim od najskupljih ulica francuske prestonice, vlada ih je označila ekstremnim desničarima, „profesionalnim buntovnicima“ koji su se infiltrirali u mirne proteste „Žutih prsluka“. Činjenica je da „Žute prsluke“ podržava većina francuske javnosti. Kao i to da Francuzi misle da neće imati nikakve lične koristi od Makronovih reformi.

Kada je izabran za predsednika prošle godine, mnogi u Evropi osetili su to kao novo svitanje. Nakon višegodišnje krize, verovalo se da je on taj koji bi izbavio Evropu iz nemira i slabosti. Nastupio je sa vizijom da će obnoviti  duh bratstva na Starom kontinentu. Makron je jasno stavio do znanja da je Evropa njegov raison d’être (razlog postojanja). Poslednjih nekoliko dana pokazatelj su da nije malo ostalo od Makronove vizije.

Razloge za neuspeh „Makronove revolucije“ treba tražiti i u Francuskoj i izvan nje. Bilo je jasno od samog početka da je za ostvarenje svoje evropske agende Makron prvo trebalo da sredi sopstveno dvorište. Makron je znao da je za uspeh u Evropi trebalo da stekne podršku Nemačke i da je jedini način za to bilo da „popravi“ Francusku. Jer, godinama je Berlin pratio i bio pomalo na ivici panike zbog neuspeha Sarkozija i Olanda da sprovedu ozbiljne reforme u zemlji suočenoj sa ozbiljnom ekonomskom situacijom. Nagli pad rejtinga kod kuće (25 odsto podrške) kulminirao je ustankom „Žutih prsluka“ i time oduzeo legitimitet neophodan Makronu na evropskoj sceni. Mnogi su se nadali da će upravo Makron, kada nemačka kancelarka napusti funkciju, preuzeti njen plašt kao defakto lider Evrope. Sada je malo razloga da se veruje u tu realnost.