Čuvari kutija

Osim dva stalna lajtmotiva u nastupu opozicije, čini se, baš ništa. Jedan od tih stalnih momenta je sukob u samoj opoziciji ko je pravi a ko lažni protivnik vlasti. Drugi je ponavljanje tvrdnje da će predsednički izbori 2017. odlučiti o dužini trajanja vladavine SNS i Aleksandra Vučića. Te da je stoga neophodno da se najveći deo opozicionih snaga ujedini oko jednog jakog kandidata.

U tim rečima „ujediniti“ i „kandidat“ je sva suština neuspeha opozicije. Jer, da ne postoji teški unutaropozicioni rat povodom toga ko treba da bude kandidat i ko će ga sve podržati, ne bi imali situaciju koja ne mnogo više podseća na nekadašnji Savez za promene s kraja 90-ih nego na DOS iz 1999. Sadašnja opozicija, naime, prilično jedinstveno je nastupila prilikom brojanja glasova na aprilskim izborima. Proglasila je neodustajanje od toga da se sve sumnje u regularnost izbora istraže. Najavljivala insistiranje da se u parlamentu osnuje anketna komisija. Izdavala saopštenja o tome koje još dokumente u izbornom materijalu traži na uvid, koje krivične prijave podnosi, gde smatra da je došlo do falsifikovanja izbora. A onda je sve to zamrlo. Mesecima, ne da nije bilo jedinstvenog nastupa vezanog za izborna pravila, nego je tema otišla u politički zaborav. Iz zaborava je nije dozvala ni promena predsednika Republičke izborne komisije, ni predlozi iz nevladinih organizacija, da se promeni način izbora samog RIK.

Sada kada je Janko Veselinović prekinuo taj zaborav, pravo pitanje za opozicione stranke jeste zašto nisu sve vreme insistirali na izbornim uslovima? Kako očekuju da nateraju vlast da vrati televizijske debate kandidata na javne servise (dogovaranje debata je korak unazad pravo u 1990. i okrugle stolove SPS i opozicije) ako stalno ne potežu tu temu?

Veliki nedostatak međusobnog poverenja unutar opozicije nije opravdanje. Jer, ako ne mogu međusobno da se dogovore kako će čuvati izborne kutije i glasove građana, kako onda očekuju da ti isti građani zaokruže opozicionog kandidata? Ili možda to nije nedostatak poverenja, nego procena da je vlast SNS ušla u silaznu fazu i da je uspeh opozicionog kandidata neminovan. Takav višak samopouzdanja i manjak političke racionalnosti dosad nikome nije doneo pobedu, pa neće odrediti ni pobednika na predsedničkim izborima 2017. u Srbiji.