Vest da skoro dve decenije posle petooktobarskih promena prosečna plata u Srbiji i dalje iznosi samo 374 evra kod mnogih je opravdano mogla izazvati osećaj opšte uzaludnosti.
Čak i kad bi se takvi čitaoci podsetili da je pre 17 godina prosečna plata bila nekih 60-ak maraka, što znači oko 30 evra, te da je do sada porasla nekih 12 puta u evrima, a oko 25 puta u dinarima, teško da bi mogli biti zadovoljni postignutim. Naročito kad pogledaju grafikon koji im pokazuje da su plate danas tamo gde su bile recimo 2010. godine.
Tako gledano, teško da bi iko s vedrinom mogao da razmišlja o pitanju šta je nama naša borba dala. Jer, Hrvatima je dala više. I Crnogorcima. I Bosancima. O Slovencima da ne govorimo. Samo Makedonci kubure još gore od nas, s platom od 363 evra.
Čija je krivica što nam ovako loše ide?
Kada se uporedno prati kretanje plata sa promenama vlasti, nameće se zanimljiv zaključak – ubedljivo najveći skok životnog standarda građanima je donela vlada Vojislava Koštunice. Za vreme Đinđića i Živkovića plate su skoro duplirane sa 98 evra na 194 evra, da bi ih potom Koštunica još jednom udvostručio na 402 evra. Od tog trenutka praktično poznajemo samo pad. Do septembra 2009. plate su pale na samo 335 evra, onda se do 2010. „oporavile“ na nekih 370 evra, gde su uz manje oscilacije i ostale do sada. Za vreme Dačića smo imali blagi rast, a kod Vučića blagi pad koji je trajao do 2015, da bi prošle godine opet videli vrlo slab oporavak.
Međutim, iz ovih podataka ne treba brzopleto zaključiti da su Đinđić i Koštunica bili ekonomski magovi, a Cvetković i Vučić neznalice. Đinđić je imao „prednost“ niskog praga. Time što su on i Živković podigli plate za manje od 100 evra, oni su skoro duplirali kvalitet života ljudi. Kad bi nam danas plate skočile za 100 evra, to bi nam standard podiglo tek za četvrtinu.
Koštunica je najkontroverzniji. On uspeh duguje privatizacijama, koje su komplet potrošene na standard, umesto na ulaganje. Kao da siromah proda stara kola pa krene da troši. Tako je on radio. Onda je došla kriza, taman kad je DSS otišao, a DS došao. Bez privatizacija, bez investitora, bez izvoza i bez domaće privrede plate su se strovalile. Tako je Cvetković platio Koštuničin račun. A onda je napravio svoj. Da bi Tadić dobio izbore koje je izgubio, Cvetković je toliko zadužio Srbiju da je MMF zamrznuo aranžman sa nama. Skok deficita i generalno rasulo u javnim finansijama dočekali su Dačića, pa posle Vučića, koji je kao dobar MMF-ov đak pribegao štednji. Smanjene su plate i penzije. Javne službe su ostale bez potrebnih sredstava, porezi i akcize su podignuti. Vučiću mnogo toga ide naruku: cene nafte su prepolovljene, evro je slab jer ECB „štampa pare“, strane investicije rastu, ekonomska kriza je poluzaboravljena. Pa opet, 402 evra još je dalek san.
A 500 evra, naš bedni sveti gral, obična bajka. Možda za dve, dve i po godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
