Delivery unit

U međuvremenu, u delu javnog mnjenja Srbije, po pitanju delivery unit ukazale su se manje ili više opravdane sumnje – da li je reč o „vladi u vladi“, odnosno direktnim polugama moći, bez institucionalne kontrole. Jer, parlament kontroliše Vladu, dok su „jedinice za isporuku“, čiji je delokrug uzgred, ali ne i najmanje bitno, izuzetno važan – recimo prodaja Telekoma i korporativizacija EPS, podređeni šefu koji podnosi račune samo premijeru. Iz redova SNS stigla su umirujuća tumačenja da parlament nikad nije pozvao svakog činovnika na sednicu, da je reč o unutrašnjoj organizaciji Vlade, te da odgovornost premijera pred Skupštinom institucionalno sasvim „pokriva“ i Blerov patent. I u samoj Vladi doduše, barem prema onome što diskretno dopire do medija, postoje otpori „junitizaciji“, ali bez razrađenih detalja šta je kome sporno. Tvrdi se da postoji opiranje dnevnom raportu premijeru o dnevnom učinku u određenim projektima, ali je to javno opovrgla potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović izjavom da predsednika vlade svakodnevno usmeno izveštava o rezultatima, i da veruje da isto čine i drugi ministri.

Međutim, ono što je potpuno izvesno jeste da je cela priča ostavila utisak jake Vlade, što joj je možda i bio jedan od ciljeva. I to jake u toj meri da pojedini analitičari govore o protivurečnosti u sistemu – da Srbija ima kancelarsku vladu u ustavnom okviru koji nije tako rešen. Slično kao što se svojevremeno u vreme vlasti Borisa Tadića govorilo da je na delu polupredsednički sistem, u ustavnom okviru koji to takođe ne predviđa i koji je po slovu i duhu zasnovan na ravnoteži vlade, predsednika i parlamenta. Od prošlogodišnjih zbora, a naročito od januara i objave delivery unit, moć je pretegla na stranu Vlade, koja je i inače, usled velike parlamentarne većine, uživala visok stepen podrške. Stoga je politička scena na pragu novog institucionalnog i političkog ciklusa, izvesno vrlo turbulentnog.