Dešifrovanje Vučićevog govora: „Sad ću ja da im kažem“

Šta god da je zvanično bilo na agendi 77. zasedanja Generalne skupštine, jasno je da je ovaj događaj prožet ratom na istoku Evrope, ali i novom raspodelom svetske moći i bogatstva koju taj rat donosi.

I to kako u slučaju da nekim čudom dođe do primirja, tako i ukoliko se tinjajući svetski rat razbukta u globalni.

Srbija je opet imala, a to je neizbežno, podsmevali se tome ili patili zbog toga, svoje istaknuto mesto u globalnom haosu.

Naš je predsednik govorio odmah posle ukrajinskog predsednika Volodomira Zelenskog, i to u svojstvu, budimo iskreni, jednog od retkih preostalih ruskih saveznika.

Vučićev nastup dešifrovan je kod kuće, u Srbiji, oprečno, baš onako kako i ukupnu stvarnost delovi našeg društva prihvataju i proživljavaju duboko oprečno.

Tako je Bojan Vranić, vanredni profesor na FPN, u prvoj reakciji, neposredno nakon Vučićevog nastupa, ocenio da je govor nosio dve poruke.

Jedna je guranje prsta u oko Zapadu, poređenjem Ukrajine i Srbije, koje je na ivici diplomatskog skandala i namenjeno je samo za srpske potrebe, dok je upitno koliko je uopšte jasno zapadnom svetu.

I svodi se na „sad ću ja da im kažem“.

Druga poruka, je po Vraniću, sadržala uobičajene floskule o potvrđivanju opredeljenosti Srbije za Evropsku uniju.

Zdravko Ponoš, osnivač pokreta Srce, koji je svojevremeno bio na diplomatskoj službi u UN, pak, u prvoj reakciji, za Danas je ocenio primerenim to što je Vučić potencirao paralelu između Ukrajine i Srbije.

Međutim, Ponoš je ukazao na bitan detalj, da su prisutni članovi naše delegacije u sali, aplaudirali na kraju govora, koji je Vučić završio parolom „Živela Srbija“.

“To je praksa koja se uglavnom u UN viđa kod delegaciju koje predstavljaju države gde se vlast karakteriše kao autoritarna posle govora njihovih vladara. Karakter je čudo, uvek negde ispliva”, smatra Ponoš.

Paradržavni mediji istakli su pak, da je Vučićev govor srazmerno broju stanovnika Srbije na Jutjubu bio pregledan tri puta više nego govor Zelenskog. I da se, po njihovom računu, ispred Vučićevog našlo samo obraćanje Džoa Bajdena.

Na osnovu toga može se zaključiti da Vučićev medijsko-politički štab pre svega brine o tome da opozicija opet ne razvlači po mrežama slike praznih stolica u sali dok govori predsednik Srbije.

Kao država koja je bila osnivač UN posle Drugog svetskog rata i koja je tokom jugoslovenskih ratova 90tih bila izopštena iz ove organizacije, da bi se u nju ipak vratila, mogli smo, a i morali, da svetu i samima sebi da ponudimo nešto smislenije na ovom zasedanju GS.

Nešto bolje nego što je ličnost našeg autokrate.