Đilas i policija

Dragan Đilas je rešio nasuprot tome da sam ode u policiju i raspita se o napisima tabloida i saopštenjima vladajuće Srpske napredne stranke, u kojima je označen kao osoba čije su firme pod istragom zbog trgovine reklamnim prostorom.

Mnogi će odmah reći, Đilasov potez je čisto marketinški, tim pre što je i lider Stranke slobode i pravde u sedište gradske policije „29. novembar“ došao baš u danu posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu. I tačno je, ima kod Đilasa ličnog marketinga, ali za razliku od mnogih koji sebe prikazuju kao „čistunce“ na ogoleloj opozicionoj sceni, ima i neke politike.

Đilas je odlaskom u policiju prikazao mnogo više te prave politike zaista potrebne Srbiji nego „čistunci“ javnim stavovima ili tvitovima…

Na prvom mestu, pokazao je najotvorenije koliko predstavnici Vučićeve vlasti jedno pričaju, a drugo rade. Ako pričaju, a mediji pod njihovom kontrolom pišu, već sedam godina, da su Đilasovi poslovi sporni, zašto to dosad nisu istražili? Ako su tabloidi mogli da objave desetine naslovnica zaredom, ako su pravljene specijalne emisije na Pinku, crtane šeme „hobotnica“, ako je već toliko medijskog prostora utrošeno, gde je onda tu država? Za šta tačno pravosuđe Srbije tereti Đilasa? Da je bio u bivšoj vlasti DS-a, koja je u stvari i dalje vlast, a naprednjaci su „poštena opozicija“?

Ako pravna odgovornost Đilasa nije utvrđena dosad, ako i policajci ne znaju šta da kažu čoveku kad ode u stanicu da se prijavi, onda je belodano koliko se tu pravosuđe baš ništa ne pita. Jedino mesto gde se „vode“ zvučne istrage jeste štab za kampanju SNS i Aleksandra Vučića. Ali, i u tom štabu nije predviđena stvarna istraga u kojoj bi možda moglo da se pokaže i da Đilas nije ni toliki tajkun, niti je činio zloupotrebe, onako i onoliko koliko se to sočno može ispisati u stranačkim saopštenjima.

U tom štabu zakoni i pravda ne da nisu cilj nego se doživljavaju krajnje cinično, arogantno i bahato – kao instrumenti koji su na slobodnom raspolaganju da budu upotrebljivani protiv političkih protivnika. I ne treba se zavarati da u tome ima ičeg robinhudovskog – ako su upereni protiv bogatog i moćnog pojedinca, ne znači da se neće upotrebiti protiv običnog građanina, i to još jače i još bešnje.