„Srbija je zemlja sa dva odsto manje zaposlenih nego pre šest meseci, inflacija je prešla 10 odsto i sve se manje plata isplaćuje“, izjavio je ovih dana prvi čovek Demokratske stranke.
Uhodavajući se u novu ulogu predsednika DS, Dragan Đilas je odlučio da na teren visoke politike izađe iz pozicije koja mu po senzibilitetu i iskustvu najviše odgovara – ekonomije. I baš tu, odmah na prvom koraku, Đilas je pogrešio. Umesto da kaže šta treba raditi i kuda ići da nam bude bolje, lider odskora opozicionih demokrata osuo je paljbu po Vladi zbog toga što nam je loše. A kao što je poznato, nije nam loše zbog onoga što je ova vlada uradila u poslednja četiri meseca, već zbog svega što je prethodna uradila u poslednje četiri godine. A tu je Đilasova stranka vodila glavnu reč.
Tako ispada da kritikujući novu vlast zbog rasta inflacije, nezaposlenosti i zaduživanja u 2012. godini, Đilas zapravo kritikuje samog sebe, to jest same demokrata, ma koliko da se on lično slagao ili protivio ekonomskoj politici DS iz prethodnih godina.
Prvi pravi test ekonomske politike aktuelne vlade, ili uže gledano Mlađana Dinkića, koji prvi put drži sve relevantne privredne resore u svojim rukama, biće 2013. godina. Tada nova koalicija neće imati izgovor nasleđene situacije, koji danas redovno koristi. Do tada, opoziciji bi bilo svrsishodnije da umesto kritike nudi rešenja.
Jedno od njih, doduše, Đilas je ponudio. Umesto da sva preduzeća rasprodaje, država bi trebalo da ih osniva ili zadržava u svom vlasništvu kako bi povećala zaposlenost. Takvim stavom Đilas je ozvaničio svoj otklon prema ekonomskom liberalizmu, kapitalističkoj doktrini bliskoj brojnim prvacima njegove stranke. Time je potcrtao i svoj (često kritikovani) menadžerski mentalitet i pragmatizam koji ne trpi stege ideologije. DOO Srbija, što bi, otprilike, rekao Tadić.
Firme poput Telekoma, pa ako baš hoćete i PKB-a, primeri su da se Đilasov put ne treba potpuno odbaciti. Tamo gde Vlada nastupa kao akcionar i finansijski investitor pre nego direktor, može se napredovati. Onde gde se direktorske stolice dele partijskim zaslužnicima, tu se propada. To nije stvar političkog pravca, borbe kapitalizma protiv komunizma i slično, već sposobnosti i zadatog cilja. Pa, kada političari stave merljivi rezultat u javnom interesu na prvo mesto, a za svoje finansiranje i nagrađivanje poslušnika nađu legitimne izvore, tada će i Srbija moći da osniva fabrike i ubire dividende. Kao što to rade Norveška ili Kina, pa poslednjih godina i Amerika.
PKB kaže da Đilas to razume i može. Bus plus kaže da ne razume i neće. Treba mu dati šansu, ali bez tolerancije za neuspeh. Jer, cena je prevelika.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
