Smenu Sretena Ugričića sa mesta direktora Narodne biblioteke Srbije u drugi plan verovatno će ubrzo potisnuti nove „senzacije“ koje servira industrija proizvodnje događaja. Ipak, onaj misleći deo društva treba, zapravo mora da konstatuje kako je u demokratskoj Srbiji i dalje moguće očas posla preći put od uvaženog javnog radnika bez mrlje u karijeri do promotera terorizma, izdajnika i otpadnika, i to samo zbog potpisa na proglasu kojim je traženo zaustavljanje medijske hajke srpskih tabloida na crnogorskog pisca Andreja Nikolaidisa.
To što je napisao književnik iz Ulcinja, istovremeno i savetnik predsednika Skupštine Crne Gore, u startu je bilo pitanje kojim je trebalo da se pozabavi crnogorsko društvo, tamošnja politička i kulturna javnost. Problematičnim stavovima koji bi se mogli nazvati „poetskom slobodom“, a koji su istovremeno dokaz o odsustvu odgovornosti za javnu reč, Nikolaidis se pokazao kao loše kadrovsko rešenje za poslove u državnim službama. Ali to je problem kojim bi trebalo da se pozabave njegovi poslodavci u Podgorici, pa i on sam.
Nikolaidisov slučaj, međutim, postao je srpska afera onog trenutka kada ovdašnji mediji pokreću hajku i poziv na linč izvlačeći iz konteksta i tendenciozno reinterpretirajući ono što je on napisao. Suštinski, Nikolaidis je samo prividna meta, ona stvarna je nezavisna Crna Gora koja je, kao takva, Srbiju „ovenčala“ neželjenom državnošću. Samo tako je moguće objasniti silinu medijskog gneva koja se obrušila na jednog afirmisanog regionalnog pisca i njegov tekst objavljen na slabo posećenom internet portalu. Ta silina je zategla i inače uvek spremnu strunu za odapinjanje diplomatske note od Beograda prema Podgorici.
Sreten Ugričić i njegove kolege iz Foruma pisaca učinili su ono što je neko morao da učini. Svojim proglasom su upozorili na opasnost medijskog linča kojem je najpre bio izložen Nikolaidis, a čija je žrtva postao sam Ugričić, zahvaljujući tabloidima i revnosnom ministru policije Ivici Dačiću. Ako se javno razapinjanje u sadejstvu medija i političara, taj srpski dežavi s kraja osamdesetih i iz devedesetih godina prošlog veka, uvodi, a zapravo vraća u našu stvarnost, onda smo na opasnom putu čije odredište je igra bez ikakvih pravila. A u takvim uslovima, valjda pamtimo, bahatiji i po pravilu najgori izbijaju u prvi plan.
Lider socijalista trudio se u prethodne četiri godine da prikaže kako su on i SPS napravili otklon prema svom osnivaču Slobodanu Miloševiću. Međutim, javnom pretnjom direktoru Narodne biblioteke da samo iz zatvora može da podržava terorizam, Dačić je razotkrio kako suštinski nije napustio mentalnu matricu prvog lidera SPS-a.
Ali, još veće razočarenje koje istovremeno i plaši jeste činjenica da je Ugričić smenjen (inače na telefonskoj sednici vlade) i glasovima ministara iz Demokratske stranke. Slučaj jednog od retkih preostalih kadrova koje je imenovala vlada Zorana Đinđića i jedinog čelnika neke kulturne institucije nacionalnog formata koji je izgurao njenu transformaciju do kraja (poznato je da su muzeji godinama zatvoreni) doveo je priču do apsurda: opredeljujući se između Đinđića i Dačića, DS je izabrao ovog drugog. A suštinski, onog izvornog: Miloševića, čiji su razgranati pipci terora Đinđiću došli glave.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
