Da se sve dešava u običnoj, da ne kažemo normalnoj državi, bilo bi sasvim obično, da ne kažemo normalno da vrhunski sportista iz bilo kojih razloga ode u audijenciju kod šefa svoje države.
Obična ili normalna država bila bi ona u kojoj se poštuje Ustav, da kažemo i zakoni, a to naravno važi i za šefa te države.
Susret Novaka Đokovića sa Aleksandrom Vučićem nije, dakle, bio ni običan, ni normalan pre svega zato što se ovaj drugi za sve vreme mandata nije udostojio da bude predsednik svih građana, da se odrekne funkcije predsednika stranke i nosioca izborne liste na svim mogućim nivoima, kako Ustav nalaže.
Nije bio normalan i običan i zato što Vučić građanima smatra samo one koji ga bezrezervno podržavaju i kliču mu, ostali su neradnici, lopovi, izdajnici, strani plaćenici, svakako neprijatelji Srbije i svega srpskog.
S obzirom da direktnog povoda za taj susret nije bilo, a ćaskanje o „slučaju Australija“ se tako ne može nazvati, ostalo je da se vaga i procenjuje kome je on bio potrebniji, u skladu s tim i ko je bio inicijator.
Zahvaljivanje Đokovića na podršci države i naroda, s jedne, i Vučićevo zaklinjanje „ma, uvek“, naravno, nema veze sa suštinom ovog viđenja.
Da će u roku od sedam do deset dana u javnost izaći sa svojom pričom o svemu što mu se u Melburnu događalo Đoković je mogao da saopšti i na konferenciji za novinare, i pismeno, i to bi imalo podjednaki odjek.
Razlozi za ovaj „ad hok“ prijem su, dakle, sasvim drugi.
Potpuno je razumljivo šta je bio Vučićev.
U neprekidnoj kampanji u kojoj se nalazi sada je nastupio period kada je ona to i zvanično, privlačenje Đokovića na svoju stranu u Srbiji ima veliku specifičnu težinu, njegova popularnost je nesumnjiva kao i sve što je učinio u poslu kojim se bavi.
Nije tu bilo neophodno da se on bilo kako eksplicitno izjasni u smislu podrške, njegov dolazak i želja da se sretne sa Vučićem lako je i brzo dnevnopolitički kapitalizovana.
Đokovićevi razlozi ostali su predmet polemike i nagađanja.
Za sve ovo vreme blistave karijere uvek je naglašavao da je apolitičan, jedino šta bi se moglo nazvati političkim angažmanom su njegove izjave o Kosovu i (ne)posredno učešće na nekim skupovima s tim u vezi.
Čak i kada je nedavno dao podršku ekološkim protestima, odmah se izograđivao da ga politika ne zanima i da ne bi voleo da neko tu njegovu podršku zloupotrebi.
Druga „škola“ pak tvrdi da je sve posledica pogodbe porodice Đoković i države zbog izgradnje u pojasu Dunava, mada se čini da je podršku te vrste imao i bez ovog susreta.
Treća, da je ovo samo prvi korak „saradnje“ i da će do javne podrške i doći u „špicu“ kampanje.
Da je ovo obična, da ne kažemo normalna zemlja, Đoković bi „ostao“ apolitičan i posle odlaska na „kanabe“. U Srbiji danas i ovde – to nije moguće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
