Da li će Lukašenko pasti – jednostavnog odgovora na to pitanje nema, kao što ga nije bilo ni u slučaju Nikolasa Madura, Bašara Asada ili Fidela Kastra, da izdvojimo samo neke od omiljenih meta „međunarodne zajednice“. S druge strane, postoje i drugačiji primeri viđeni, u novije vreme, u afričkim državama, od arapskog proleća do Zimbabvea.
Belorusija ima svoje specifičnosti: autoritarnog vladara koji je neprikosnoven već 26 godina u zemlji-šampionu čuvanja socijalističke baštine u postsovjetskom prostoru, od regulisane ekonomije do aparata bezbednosti sa tajnom službom koja se i dan-danas zove KGB i policijom pod jednako anahronim nazivom – milicija; stabilnost u autoritarnosti koja najvećem broju stanovnika pruža egzistencijalnu sigurnost; raspolućenost između Moskve, koja na susednu zemlju gleda kao na svoj meki trbuh, i Zapada, koji s njom ima toplo-hladne odnose.
Iako rado pribegava diskvalifikacijama kao što je „poslednja diktatura u Evropi“, i poseže za taktikama kakve su, već godinama, ciljane sankcije, Evropska unija ne ide predaleko u svojoj želji da u Belorusiji dođe do promene vlasti.
To su pokazale i njene reakcije na aktuelne proteste koji su izbili zbog sumnjivih izbora na kojima je Lukašenko dobio 80 odsto glasova i na brutalnost bezbednosnog aparata.
U ponedeljak je EU zakazala „hitan sastanak“ – za sredu – i na njemu najavila po ko zna koji put ciljane sankcije i saopštila da ne priznaje rezultate izbora.
Nisu priznati ni izbori na kojima su proglašavane pobede pomenutih vladaoca Venecuele i Sirije, pa oni i dalje vladaju.
U vreme kada su njeni odnosi sa Sjedinjenim Državama urušeni iz različitih razloga, Uniji nije potreban novi „front“ sa Moskvom, čija bi reakcija na veće mešanje u Belorusiji bila sve, samo ne uzdržana.
Zato su realne ocene da je ključ razrešenja trenutne situacije pre u Kremlju nego bilo gde na Zapadu. Vladimir Putin nema razloga da Lukašenka baci u nemilost dok god on balansira između Moskve i Zapada, a da pritom ipak preteže „sovjetski“ teg.
U Belorusiji se očito dogodio narod, jedan značajan deo građana je ustao jer im je osim hleba potrebna i sloboda.
Utisak je, međutim, da protesti posustaju i da još nije trenutak za promenu.
I da, uprkos pritiscima „odozdo“, narod neće biti taj koji će odlučiti.
Paralele sa Čaušeskuom i događajima u zemljama istočne Evrope pre 30 godina su preterane, drugačije su međunarodne okolnosti i suviše vremena je prošlo od pada Berlinskog zida da bi Belorusija sada bila njegov daleki odjek.
Lukašenko je svakako poljuljan i neće moći da vlada kao do sada, a svoj pad može da ubrza ako se obistine najave o otpuštanju ljudi koji su izašli na ulice i organizovali štrajkove i o primeni još veće represije.
Belorusi su, kažu, strpljiv i trpeljiv narod.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
