Draž školskih WC-a

Najuporniji se pokazao aktuelni premijer:

„Jel možete da verujete? Ima tamo neki lud premijer kako god da ga zovu. U svaku školu, u svaku bolnicu, u svaki dom zdravlja, svaki vrtić ću da odem. I lično ću da proverim kako izgledaju ti toaleti. To je moj posao. Meni to nije teško, zadovoljstvo mi je. Ja mislim da je to istorijska stvar“, govorio je premijer krajem prošle godine, da bi potom priznao da svoj plan nije uspeo da ispuni, ali da je ipak zadovoljan kako teku radovi u tim ustanovama.

Slika u OŠ „Zenelj Hajdini“ u Medveđi, koja već devet godina nema vodu i morki čvor i gde su deca i nastavnici prinuđeni da skoknu do kuće ukoliko im se ide do toaleta, nije usamljena. Takvih primera, posebno u isturenim odeljenjima seoskih škola, ima po celoj Srbiji, a čučavci nisu samo kuriozitet obrazovnih ustanova u unutrašnjosti već i u prestonici.

Oko 70 odsto škola starije je od pet decenija, a svojevremeno su nadležni obelodanili podatak da od 4.500 školskih objekata samo trećina zadovoljava osnovne standarde, a gotovo 200 nema vodu. Situacija se u međuvremenu promenila, i Republika i lokalne samouprave su ulagale novac u rekonstrukciju, kao i izgradnju novih škola, ali je problema toliko da skroman investicioni budžet Ministarstva prosvete ne može da podmiri sve potrebe. Veliki novac ulagan je iz donacija i kredita, od kojih neki do danas nisu realizovani, što su političari vešto koristili u kampanji, ali i van nje da prikažu kako su upravo oni zabrinuti da uslove u kojima naša deca uče. Zbog nemara prosvetne administracije svojevremeno je propao i deo kredita Svetske banke od dva miliona evra namenjen upravo za izgradnju ili popravku mokrih čvorova u više od 800 škola.

Osetljivost običnih građana na katastrofalne uslove u kojima deca uče političari su koristili za sopstvenu promociju, a u senci cele priče ostalo je pitanje da li su baš sva ulaganja rađena po prioritetima. Upravo je ministar prosvete ukazao na primer da su ogromne pare gurane u izgradnju i rekonstrukciju učeničkih i studentskih domove i da je to rađeno neplanski po utvrđenoj šemi od koje su neke firme imale materijalnu korist. Da li je od tog novca najpre trebalo srediti toalete i obezbediti elementarne higijenske uslove u školama čini se kao izlišno pitanje. Poljski toaleti bez vode i čučavci i dalje će biti realnost mnogih obrazovnih ustanova u Srbiji sve dok to bude privlačna tema za izborne kampanje. Ima li veće draži nego slikati se pored tek renoviranog WC-a?