Kad Ivica Dačić po povratku iz Vašingtona medijima kaže da „Srbija neće ni za pedalj promeniti spoljnopolitičku poziciju“, to je poruka koja nameće pitanje – da li postoji realna situacija u bilo kom vidu koja to korigovanje, makar i za pedalj, iziskuje. Jer, gotovo istovremeno pojavio se u beogradskoj štampi i intervju potpredsednice EP Urlike Lunaček i izvestioca za Kosovo u kome ona kaže da pomeranje vojne parade u čast oslobođenja Beograda zbog posete Putina zahteva da se premijer Srbije o tome snažnije odredi.
Premijer se o spoljnoj politici samo dan kasnije izjasnio u autorskom tekstu u kome izričito insistira na autentičnom državnom interesu. Bar se tako može shvatiti ovaj citat: „I zato svim besposlenim teoretičarima zavere još jednom da ponovim. Ova zemlja, pod ovom vladom, nastaviće da razgovara i sa Rusima, Amerikancima, Kinezima, Arapima, Nemcima, Bugarima, pa ako treba i sa vanzemaljcima – o samo jednoj stvari. O radu“. Analitičari pak mogli bi da zaključe da se spoljna politika Beograda pojednostavljeno može nazvati držanjem distance. I to određene distance i prema Briselu i prema Moskvi, ali uz pomoć Vašingtona, valjda sve dok geopolitička utakmica novog hladnog rata ne profiliše novog svetskog dobitnika. Međutim, iako deluje razložno za malu i na pragu 21. veka poraženu zemlju, ta politika ima tu manu da će se, imajući u vidu dubinu i razmere ukrajinske krize, pre ili kasnije verovatno pokazati kao neodrživa. Što je još gore, do tog momenta može doći u trenutku potpune nespremnosti i uljuljkanosti vlasti u Beogradu. A to je strategija čekanja da se drugi konkurenti međusobno oslabe.
Tako da politika „držanja distance“ može u svakom trenutku da se slomi baš na onom što premijer naziva gledanjem svog posla. Iako zvučni banalno, jedna utemeljena politička i građanska rasprava u javnom mnjenju više bi utišala teoretičare zavere nego svi istupi najviših političara. S tim što bi bio red da oni koji su na vlasti argumentuju zašto je za Srbiju dobro da održava vojne vežbe i sa NATO i sa Oružanim snagama Ruske Federacije, zašto će predsednik Nikolić kao nekada Tadić biti 9. maja na Crvenom trgu u Moskvi, i konačno, kolike su procene da će pregovarački proces sa Briselom i normalizacija sa Kosovom trajati – okvirno. I naročito, koja je ekonomska cena spoljne politike i poslednje, ali ne najmanje bitno, kolikih razmera su zapravo neslaganja o tome u državnom vrhu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
