Državna tajna i poverenje

I da se od cerekanja i doskočica na konferenciji za novinare pređe na vanredno obraćanje javnosti uz pun državnički dekor i sumoran ton. Nažalost, uprkos patosu, ozbiljnost i dalje nismo dosegli. Bar što se političara tiče. Koliko u četvrtak, na dan kad ćemo od predsednika čuti najcrnje prognoze o bolesti koja će se u narednim danima proširiti Srbijom, prvo smo čuli od premijerke da je broj respiratora državna tajna.

Onda od ministra zdravlja da to nije tajna nego da se respiratori prebrojavaju. I na kraju od samog predsednika da imamo 1.008 respiratora, ali da je on hteo da to sakrije da bi Nemcima mogao da kaže da imamo manje respiratora nego što stvarno imamo da bi nam oni prodali još.

Šibicarenje je prva reč koja čoveku padne na um kad ovo sluša. Diletantizam druga. Uznemirenost, sopstvena, možda treća. Šta onda reći i na kasniju izjavu premijerke da je rekla da je broj respiratora državna tajna zato što joj je predsednik rekao da je to državna tajna. On je njoj rekao da je to državna tajna?! Pa ko je u ovoj zemlji premijer?

Da li je barem naš zdravstveni sistem spremniji od naših predstavnika u vlasti? Da li su medijska kliberenja bila samo vrlo neprimeren pokušaj smirivanja panike, a ne tačan izraz kompetencija i uverenja naših najboljih lekara? U ovom trenutku, kada se Srbija priprema za neizbežni talas epidemije virusa covid-19, ostaje nam samo da u to verujemo i da naše medicinare podržimo.

U trenutku zajedničke opasnosti, solidarnost je imperativni uslov uspeha. Državništvo znači vladati situacijom, biti odgovoran, biti ozbiljan, biti ujedinjujući činilac društva. Biti iznad strančarenja, iznad opaski tipa „ostavili su nam 350 respiratora, a sad ih imamo 1.008“.

Poverenje je ključ. Da verujemo da će političari slušati lekare, a ne lekari političare. Da kad nam kažu da škole treba da budu otvorene, da im verujemo da stvarno treba da budu otvorene. A kad kažu da treba da ih zatvore, onda da verujemo da baš tada treba da ih zatvore.

U to morate da nas uverite. Što pre.