Državni huliganizam

Vozač kamiona nikada nije pronađen. Drašković je nakon atentata odmah optužio režim Slobodana Miloševića da je pokušao da ga ubije. Ispostaviće se da je bio u pravu. Kako se obično kaže, riba smrdi od glave, pa je tako bilo i u ovom slučaju. Na višedecenijske kazne osuđeni su bivši načelnik Državne bezbednosti, ali i pripadnici rasformirane Jedinice za specijalne operacije na čelu sa svojim komandantom Miloradom Ulemekom. Milošević je dobio besplatnu kartu do Haga i nikada nije osuđen za naručivanje ovog, ali i drugih ubistava. Dovoljno je setiti se slučaja Ivana Stambolića, ubistva novinara Slavka Ćuruvije ili atentata, opet na Draškovića, u Budvi, za koje Drašković kaže da naručioce i izvršioce ne bi trebalo tražiti izvan kruga ljudi koji su učestvovali u zločinu na Ibarskoj magistrali.

– Pojedinci koji su učestvovali u tom zločinu, direktno ili indirektno, danas su zaposleni u kancelarijama Vlade Srbije, čak u kabinetu ministra policije, neki su ugledni biznismeni, a neki još rade u pravosuđu Srbije, rekao je Drašković i dodao da je bitka protiv zločina ondašnjeg režima „jedna velika golgota pravde, u kojoj, polako, zločin dobija bitku protiv pravde“.

Ono što je svakako zanimljivo je da nijedan slučaj u koji je država bila umešana nije dobio pravi epilog, odnosno, počinioci najgorih zločina nikada nisu dospevali pred sud. Razlog je jednostavan. Zašto bi država istraživala samu sebe za sopstvene zločine? To je i jedan od razloga što država uporno već godinama odbija da otvori dosijea službi bezbednosti. Verovatno bi polovina političke i društvene „elite“ bila označena kao saradnik tajnih službi. Uostalom, koji će tužilac da stisne petlju i krivično goni odgovorne za naručivanje zločina? Odgovor je krajnje jednostavan – nijedan. Odgovor koji se dobija je da nema dokaza. Ali, vreme političkih ubistava je iza nas. Slobodan Milošević je izgubio vlast pre 11 godina, a ovi problemi su ostali da opterećuju srpsku javnost.

Narod kaže – kako seješ, tako žanješ. Nasleđe devedesetih današnjoj Srbiji je agresivna omladina koja je netrpeljiva prema svemu drugačijem. Ne treba zaboraviti ni da su današnji huligani rasli baš na „tekovinama“ devedesetih. Otud i tolika njihova fascinacija kriminalom, ekstremno nacionalističkim stavovima i onim što je obeležilo to vreme – bezakonjem. Možda preciznije, korišćenjem zakona i države za sopstvene potrebe i nesprovođenjem zakona. A ti mladi ljudi bi trebalo da u narednih dvadesetak godina čine okosnicu ove države. Misli li ko o tome?