Duhovi privatizacije

Nekadašnji gigant konditorske industrije odavno je prodat, a police pune eurokrema, na čijem pakovanju uz Takovo stoji i ime švajcarskog Svislajona, naizgled uverljivo govore o tome da je bar ova privatizacija završena uspešno. Ali, ne lezi vraže. Proizvođač slatkiša iz Gornjeg Milanovca zapravo je u rukama domaćeg biznismena, čoveka kojem je polovina kupljenih firmi završila u stečaju, a u Takovu od pređašnjih 7.500 radnika ostalo samo njih 700. Sada i njima preti otkaz, jer, gle čuda, i ova privatizacija obavljena je „flekavo“. Firma je, naime, prodata jeftino, jer je imala ogromne dugove, ali je novi vlasnik odlučio da po preuzimanju preduzeća te obaveze ne prizna. Tako je po niskoj ceni dobio veliku kompaniju, što je odlično funkcionisalo sve dok mu sud ovih dana nije blokirao račun zbog neizmirenih dugovanja. Na stranu njegove, možda i tačne, tvrdnje da Takovo nije videlo skoro ni dinara od spornog kredita, da je tadašnji direktor fabrike bio u upravnom odboru banke koja je odobrila kredit i da ceo slučaj ima političku konotaciju. Sve to je znao i kad je firmu kupovao za male pare, zbog čega će po svemu sudeći, jedina žrtva, kao i obično, biti radnici.

Koliko je privatizacija traljavo obavljena, najbolje ilustruju brojke. Od kada je prvi put udar čekića označio kraj aukcije za neko društveno preduzeće, čak jedna četvrtina svih kupoprodajnih ugovora je poništena, a firme, najčešće dodatno upropašćene, vraćene su državi. Kada je Takovo prodavano direktor Agencije za privatizaciju bio je današnji premijer Mirko Cvetković. Kada je prodavan Sartid, još jedna izrazito sporna transakcija, „glavni“ za privatizaciju bio je Aleksandar Vlahović.

Sartid je, međutim, slučaj potpuno suprotan Takovu. Dok je konditor prodat s dugovima, koje je kasnije osporavao vlasnik, železari su obaveze prosto otpisane. Dugovi su, kako se čini, oduvek kvarili posao našim privatizatorima. Svi će se lako prisetiti Kostićevih šećerana za jedan evro, dobijenih na ime ogromnih dugova koje je ovaj biznismen preuzeo njihovom kupovinom. Uprkos dotad neviđenoj halabuci, to je bio možda još i najčistiji posao srpske privatizacije. Ostali, daleko gori „dilovi“ uglavnom su nastajali mimo očiju javnosti, koja zato tek sada saznaje za njih. Privatizacia možda jeste gotova, ali zato deprivatizacija tek počinje.