Dva oka i utoka

Vremenom, srpsko-crnogorski odnosi su sazreli za specijalistu oftalmologije. Dugo su se hladili, da bi se na kraju potpuno ohladili, i došli do tačke kada su nestali iz narodne pesme, iz govora vodećih političara, pa se učinilo da dve sada nezavisne države od mnoštva zajedničkih imenitelja nemaju više nijedan. Čak ih više ne spaja ni Njegoš, nosilac liste zajedničkih vrednosti. Međutim, pojavio se jedan novi lik, nosilac liste Interpola – Darko Šarić. Pa su se „dva oka“ ponovo okupila oko nečega što se u žargonu podzemlja zove – utoka.

Ali su se za tren oka opet posvađali. Šarić je Darko zajednički kriminalac dve posebne države. Ima srpsko državljanstvo, i dokument crnogorske policije da će mu dati crnogorsko čim se odrekne srpskog. Ima imovinu i kokainsku klijentelu u obe države, ali se za njega, poput Njegoša, ne otimaju ni Srbija ni Crna Gora. I rado bi slučaj Šarić prebacili u komšijsko dvorište, umesto da ga zajednički reše. Tako se direktori dve policije, oba prezimena Veljović, danima putem medija svađaju ko je kriv što Šarića oni drugi nisu na vreme uhapsili. Pokazalo se, naime, na slučaju ubistva Ive Pukanića, da srpska policija ima mnogo bolju saradnju sa hrvatskom policijom nego sa crnogorskom, s kojom je do pre samo nekoliko godina radila u istom državnom sistemu.

Slučaj Šarić za Srbiju je idealan da dokaže kako je Montenegro postao „sigurna kokainska kuća“ za narkobosove i kriminalce, dok Crna Gora pomalo trapavo, uključujući i premijera Mila Đukanovića, pokušava da opravda neke prilično nelogične sopstvene poteze u pogledu ove „afere“ pomalo logičnim pitanjem – zašto, braćo Srbi, niste hapsili vašeg državljanina kad vam je bio dostupan. Slučaj Šarić je tako iz jednog uobičajenog pravno-policijskog postupanja prerastao u politički obračun, koji pokazuje da bivša dva oka ne može ponovo da složi ni jedna obična zajednička utoka.