Dve Aide

Urednički posao – a neki bi rekli moć – jeste da procenjuju šta od obimne ponude zavređuje, a šta ne, da stigne do javnosti. Problem nastaje kad se listu obrate institucije i pojedinci koji su nečijim prethodnim pisanjem, direktno ili indirektno, prozvani zbog onoga što rade i kako rade. Formalno gledano, oni imaju pravo na odgovor, ali šta s njim činiti kad je on ispod svakog intelektualnog i etičkog nivoa.

Pred takvom dilemom našla se i Redakcija Danasa kad je dobila pogromaško reagovanje „čednih muslimanki“, okupljenih u Muslimanskom omladinskom klubu pri Islamskoj zajednici u Srbiji, na tekst Aide Ćorović, direktorke NVO Urban-In iz Novog Pazara. Ova autorka se u formi ličnog stava osvrnula na nošenje hidžabe, marame kojom muslimanke pokrivaju kosu. Njena intelektualno-verska upitanost šta stoji iza ove sve raširenije pojave, koju ona u principu prihvata i brani, toliko je razjarila muslimanke iz Omladinskog kluba, ili bar potpisnicu njihovog pisma Danasu Aidu Rašljanin, da je svoju imenjakinju Aidu Ćorović nazvala licem „bez biografije, bez fakultetskog obrazovanja, bez kučeta i mačeta, isfrustriranu ličnim životnim neuspjehom, u samom vrhuncu klimaksa“… – sve ovako čovekoljubivo i bogobojažljivo kako, valjda, priliči iskrenom verniku.

Da se Aidi Ćorović, a ni Danasu nije šaliti, potvrdio je svojim pismom, sve sa pečatom sekretar Mešihata Islamske zajednice u Srbiji Samir Škrijelj, zahtevom da se reagovanje Muslimanskog kluba ima objaviti „u cjelosti, sa naznačenim naslovom“.

Šta uraditi sa tzv. polemikom ovako bednog nivoa? Ne objaviti, i tako izazvati, sasvim izvesne, prozivke i kuknjavu „druge strane“ da je medijski obespravljena, ili objaviti i izazvati zgražavanje prosvećene javnosti: zar i Danas širi netoleranciju i govor mržnje? Opredelili smo se za ovo drugo, verujući da upravo onaj deo javnosti koji čita Danas razume ko takve poruke emituje i kakva je uloga Danasa u tome. Veliko pismo potpredsednice MOK Aide Rašljanin i malo, sekretara Mešihata Samira Škrijelja, objavljeno u broju od 14. decembra, jesu vrlo relevantna informacija za javnost o kakvom se tipu mišljenja radi u nekim muslimanskim krugovima. Možda sva pitanja bošnjačko-muslimanske zajednice u Srbiji nisu najbolje rešena, možda biti manjina u srpskoj stvarnosti i dalje nije baš zahvalna pozicija, i zato ima razloga da manjinske organizacije glasno govore o onom što vide kao problem. Ali da bi se tražila veća tolerantnost većinske zajednice, treba uverljivije pokazati koliki su resursi demokratičnosti, otvorenosti, pa i građanske kulture i pristojnosti u najelementarnijem smislu unutar vlastite manjinske zajednice. A to je upravo ono što u mržnjom ispunjenom odgovoru mladih muslimanki tako katastrofalno nedostaje. I dobro je da javnost to zna.