Džej iz Varajetija

Pisao je najcenjeniji filmski časopis na svetu, u jeku 90-ih, da je film srpskog reditelja, koji govori o krvavom raspadu Jugoslavije iz vizure srpskih vojnika, najsmeliji antiratni iskaz koji se ikada dogodio na velikom platnu, te da je u svom crnom humoru slobodniji od serije „MASH“, a u svojoj viziji politike i vojske hrabriji i od svih filmova Stenlija Kjubrika.

Toliko o antisrpskoj propagandi među filmskim kritičarima. Barem onih merodavnih, koji pišu za respektabilne medije.

Ali ajmo dalje, jer zapravo, nije toliko ni bitno šta je napisao Džej Vasjberg, kritičar američkog Varajetija, koji je poslednjih dana postao „najomraženiji mrzitelj Srba“.

Njegov tekst je samo slika onoga što stoji na platnu. Onoga što je video gledajući film „Dara iz Jasenovca“. A to je – propaganda. I tu ne bi trebalo da bude ništa sporno.

Pa rekli su i sami autori ove drame i predstavnici Filmskog centra Srbije da je svrha ovog filma da menja sliku o Srbiji u svetu.

S tom namerom je FCS, osim što je pokrio celokupan budžet filma (koji iznosi, za filmsku industriju, ogromnih 61 milion dinara), osnovao i poseban fond za međunarodnu promociju filma, a planirano je i da se ovo ostvarenje prikazuje u školama i na univerzitetima.

Još kad se tome doda da se „Dara“ predstavlja kao prvi film na temu strašnog logora NDH, i namerno previđaju jugoslovenski naslovi poput „Devetog kruga“ Francea Štiglica i „Ponedjeljak ili utorak“ Vatroslava Mimice, kao i svi oni dokumentarci koji su snimani u nekadašnjoj Jugoslaviji, u kojoj se, kako se ovih dana često može čuti, Jasenovac uopšte nije pominjao.

Šta je sve to, ako ne propaganda?

A šta se dogodi kad genocid na Srbima primenite u takvoj nacionalnoj strategiju? Svako ko se usudi da kaže bilo šta protiv takvih besmislenih ideja, jer kinematografija nije turistička agencija koja treba da promoviše patnje svog naroda kao primamljive destinacije, postaje „izrod sopstvenog naroda“, „izdajica“, „strani plaćenik“… Svako ko kaže da je film o Jasenovcu izabran na sumnjivom konkursu za srpskog predstavnika za Oskara, postaje „lobista“ i „ustaša“, a svako ko napiše da je film loš, „nacista“.

Ne treba onda ni da nas čudi, što posle posebne projekcije za medije (jer ne treba zaboraviti da ova drama još uvek nije imao domaću distribuciju), nijedan filmski kritičar nije objavio tekst o filmu.

I eto još jedne svrhe velikih nacionalnih projekata u rukama totalitarnih režima.

Pumpanje lažnog patriotizma i etiketiranje domaćih izdajnika. A šta je sa istinom o genocidu? Pa biva zloupotrebljena, kao i sve žrtve.