EPS i svete krave

Do 2011. godine država je sipala novac direktno u državne mamute, koji za razliku od pravih mamuta, nisu izumrli.

Onda je zabranjeno da se daju subvencije, ali naša država ne preza od toga da zaobilazi sopstvene zakone, čak često u njima namerno ostavlja rupe kroz koje može da se istoči javni novac, pa je tako subvencionisanje zamenjeno garantovanjem kredita javnih preduzeća.

Tako recimo Srbijagas ili Železnica uzmu kredit od banke, država jamči za njega, a sve tri strane znaju da će se kredit vraćati iz budžeta, jer firma pravi gubitke.

Za dve, tri godine iznos tih garancija dostigao je više od dve milijarde evra. Evo pre koji mesec država je otpisala dug Srbijagasa od 1,2 milijarde evra, koji je baš nastao mahom tako što su iz budžeta vraćani krediti koje je uzimao Srbijagas.

Onda je došao sporazum sa MMF-om, pa se prestalo i sa garancijama kredita, pa su privatizovani neki od najvećih dužnika, kao na primer RTB Bor i Železara Smederevo (ne ulazeći u uslove privatizacije), prošla je kriza pa su neka javna preduzeća počela i da zarađuju, ali problem javnih preduzeća nije rešen već se samo transformisao. Sada javna preduzeća više nisu opasnost za javne finansije, ali jesu teg za privredni rast. Treba reći da većina problema ne leži u samim preduzećima već u vlastima koja im nameću ulogu socijalnog amortizera i udomljivača partijskih kadrova.

Tako je Srbijagas morao da prodaje gas jeftinije nego što ga je nabavljao (mada nije nedostajalo ni zloupotreba barem sudeći prema izveštajima Državne revizorske institucije) ili EPS mora da isporučuje struju državnim firmama koje ju ne plaćaju, jer ako bi je redovno plaćali morali bi da stave ključ u bravu i hiljade ljudi bi se našlo na ulici.

Što se tiče partijskog upravljanja dovoljno je pogledati samo ko je na čelu državnih preduzeća, kao i ko čini gro publike na mitinzima vladajuće partije gde god da se održavaju, a sve u radno vreme.

Fiskalni savet upozorava da danas javna preduzeća, a pre svega najveće među njima, Elektroprivreda Srbije, zbog decenijskog zanemarivanja i neulaganja u proizvodne kapacitete i ekologiju predstavljaju ograničenje za privredni rast cele zemlje. Već godinama ukazuju na previše zaposlenih, na nisku cenu struje, na velike gubitke.

Ali nije samo EPS, recimo grad Beograd godišnje daje iz budžeta više od 100 miliona evra za GSP Beograd, a Beograđani najbolje znaju kakav im je javni prevoz. JP PEU Resavica ne može da zaradi čak ni za plate zaposlenih.

Dakle, iako su se okolnosti donekle popravile suštinsko pitanje ostaje isto, da li iko može da uvede red u „svete krave“ srpske privrede – državna preduzeća.