Fenomenologija lifta

Lift će pomoći Užičanima da se popnu do starog železničkog mosta na užičkoj Plaži i da nastave šetnju uređenom trasom nekadašnje pruge uskog koloseka, koja prolazi kanjonom reke Đetinje.

Na konkursu Ministarstva pravde za raspodelu novca prikupljenog od oportuniteta, taj atraktivan projekat je podržan sa 3.750.000 dinara, dok je 5,1 miliona dinara obezbeđeno iz užičkog budžeta. Na osnovu te podrške naprednjačkom Užicu, verovatno je proistekao i ministarkin legitimitet, ali i čast da iz prestonice doputuje u grad i da svečano pusti u rad lift koji, gle sitnice, nema upotrebnu dozvolu. Dobiće je naredne sedmice, ne treba biti čangrizav. Ali, lift je bezbedan i Užičani ne moraju da brinu, pošto su se njime svečano vozili, i tu pretpostavku potvrdili, ministarka i njen stranački kolega – užički gradonačelnik Tihomir Petković.

Sve to, navodno, nema nikakve veze sa predizbornom kampanjom ministarkinog i gradonačelnikovog stranačkog kolege, vođe naprednjaka i premijera. Sitnica je i to što je ministarka, umesto da uređuje srpsko pravosuđe, dva dana boravila u Užicu i svoju posetu sa misijom „u ime naroda“ završila u petak uveče. Prisustvovala je skupu koji su organizovale SNS i SPS sa koga je poručeno da je Aleksandar Vučić najbolji kandidat za predsednika i da će to postati, bez obzira na to što se protiv njega urotilo čak deset pretendenata za šefa Srbije.

Nije prvi put da ministri i najviši državni činovnici, umesto posla za koji su plaćeni, obavljaju poslove u ime stranaka i svojih stranačkih vođa, a sve o državnom trošku. Najčešće to čine u predizbornim kampanjama i drugim prigodama, kako bi privukli pažnju medija i građana. Kada mediji to primete i saopšte, kao u slučaju „užički lift“, koji je izazvao „buku i bes“ užičke vlasti, onda se novinari optužuju da su „tendenciozni i da urušavaju ugled Vlade Aleksandra Vučića i njegovih saradnika“.

U glagoljanju užičke vlasti, čiji predstavnici dokazuju da su skloni „fenomenologiji lifta“, prepoznaje se pokušaj da se stvari postave naglavačke i da se drugi optuže za paklenu nameru da „značaj te platforme za građane Užica stave u drugi plan, zarad sticanja jeftinih političkih poena“.

Umesto takvih doskočica, za građane i državne institucije bilo bi korisnije da se javni funkcioneri konačno okanu otvaranja liftova i semafora, korišćenja državnih položaja i resursa u korist vladajućih stranaka i jednog čoveka. U takvoj fenomenologiji srpskog političkog miljea već smo živeli, decenijama i godinama, i ne bi trebalo ponovo da „otkivamo“ da su u cara Trojana, ipak, kozje uši.