Gasovod ujedinjenja

Ono što je ispušteno iz vida kada je reč o takvim razmišljanjima jeste da je Evropa već prisutna u projektu „Južni tok“. Naime, gasovod se finansira zajedničkim kapitalom Rusije, Italije, Nemačke i Francuske. Vlasnik gasovoda će biti firma Saut strim transport, u kojoj ruskom Gaspromu pripada 50 odsto vlasništva, ali drugu polovinu drže kompanije sa zapada Evrope italijanski Eni 20 odsto, nemački Vinteršal i francuski EDF sa po 15 odsto. Još neke kompanije sa Zapada, poput nemačkog Simensa, izrazile su želju da uđu u projekat izgradnje „Južnog toka“, a važno je istaći da je osnovni cilj izgradnje tog gasovoda snabdevanje „plavim energentom“ potrošača u Evropskoj uniji.

Kada se stvari postave tako, jasno je da je „Južni tok“ imao „evropski pedigre“ i u vreme kada je postojalo rivalstvo sa zagovornicima „Nabuka“ kao evropskog projekta, odnosno iako su Rusi nosioci ideje, „Južni tok“ nikada nije bio samo njihov. Naravno, to što iluzija oko „Nabuka“ više nema, određeni lobisti koji su se svim silama trudili da omalovaže značaj „Južnog toka“ više neće imati razloga za svoje aktivnosti. Nije isključeno da će deo njih rukovođen čisto pragmatičnim razlozima preći na drugu stranu.

Naime, bez obzira na rivalstvo koje nesumnjivo postoji između EU i Rusije, evropskim privrednicima ekonomski interesi su ipak draži od političkih. Naravno, „gasovodna trka“ između zastupnika „Nabuka“ i „Južnog toka“ je imala i svoj politički karakter. To je i razlog zbog koga se sve do propasti „Nabuka“ Zapad svojski trudio da utiče na neke zemlje da se nikako ne uključe u projekat „Južni tok“. Sasvim je izvesno da među vodećim zemljama EU postoji određeni žal što je „Nabuko“ propao, a „Južni tok“ ne, jer su to ipak politički poeni za Kremlj. S druge strane, nije sve ni tako crno, jer će potrošači u EU imati dovoljne količine gasa, a evropske kompanije uključene u projekat ostvariti unosan profit.