Gde nam je meso?

„Nova šansa za hranu iz Srbije“, „Srbija planira da izvozi ovce u Emirate.“

„Izvor mesa u Rusiju je velika šansa za srpsku privredu.“

„Šansa iz konzerve“, „Klaničarima se konačno otvaraju vrata EU.“

Svi ovi naslovi i mnogi slični objavljeni su proteklih meseci i godina u srpskim medijima, kao reakcija na izjave političara o tome kako će naše stočarstvo procvetati zbog ovog ili onog sporazuma o trgovini postignutog sa ovom ili onom zemljom. I svaki put bi posle tog naslova usledila praznina. Više se ne bi čulo ništa o toj šansi, o tom sporazumu i jagmi za srpskom svinjetinom, junetinom i jagnjetinom, sve dok ne bi došao sledeći naslov sa nekom novom velikom šansom za nas.

Realnost je, međutim, jasna. U poslednjih deset godina broj goveda u Srbiji je smanjen za petinu, broj svinja za četvrtinu, dok za ovce podataka čak ni nema. Ovakve cifre Zavoda za statistiku jasno pokazuju da sve ove spasonosne šanse nisu iskorišćene, ako su uopšte i postojale.

Nema sumnje da je dobro to što Srbija sklapa ugovore koji našim proizvođačima teorijski omogućavaju plasman mesa na neka od najvećih tržišta na svetu, ali u praksi to malo znači u situaciji u kojoj je stočni fond potpuno urušen, u kojoj su podsticaji proizvođačima neadekvatni, a poljoprivredna politika se vodi ad hoc, drugačije sa svakim novim ministrom i svakim novim krugom parlamentarnih izbora.

Srbija je na svom maksimumu 1975. godine imala više od 2,2 miliona goveda, a sada ih ima 0,89 miliona. To je pad od 60 odsto stočnog fonda. Drugim rečima, ako smo tada imali deset krava, danas imamo četiri. Slična stvar je sa svinjama. Na vrhuncu proizvodnje u Srbiji je gajeno čak 5,1 miliona svinja, a danas tek tri miliona. To je pad od 41 odsto, što znači da smo na svakih šest svinja koje imamo danas nekada imali deset.

Dok se ove brojke ne promene, nijedan sporazum o slobodnom izvozu stočarskih proizvoda neće biti nikakva šansa za Srbiju. O tome nije popularno govoriti između ostalog i zato što jednostavnog rešenja nema. Ili makar ne jeftinog, a za državu kojoj je suficit u prvom kvartalu glavno merilo uspeha, drugo nije ni važno.

Umesto što plaća otvaranje novih radnih mesta, državi bi se možda više isplatilo da istim žarom počne da plaća nabavku priplodnih krava, bikova, i krmača, kako bismo za pet ili više godina mogli da ponovo pogledamo brojke o veličini srpskog stočnog fonda i da onda kažemo da svi ovi potpisani sporazumi sa Kinom, Emiratima, Rusijom i Evropskom unijom – zaista jesu šansa Srbije.