Gestapo i SPS

Ovog vikenda, lider Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić nije samo po ko zna koji put zabranio funkcionerima SPS da se međusobno prepucavaju u javnosti. Otišao je i korak dalje – četvoro njih dobili su zvanični partijski ukor pred isključenje, što su pojedini doživeli kao gestapovski pristup i najavili iščlanjenje.

SPS je pregrmeo i ovaj izborni ciklus, čuvajući mesto u vlasti, u kojoj je praktično 22 godine – od obnove višestranačja, minus četiri godine nakon Petog oktobra. Stoga, SPS je teško zamisliti kao opozicionu i još teže kao vanparlamentarnu partiju. Ali, uopšte nije nezamislivo da se rastoči u borbi suprotstavljenih frakcija. To što te frakcije proističu iz interesnih, a ne izvorno političkih pitanja, ništa ne menja na stvari. Uostalom, klasična politika i klasična partijska disciplina ubrzano iščezavaju sa javne scene. Koristeći društvene mreže, sada svaki iole prepoznatljiv čovek u nekoj partiji može kreirati sopstveni politički nastup i marketing. To je tako čak i kada se reprezentuje neki širi kontekst, kao recimo u slučaju Novice Tončeva, koji poput lokalnih lidera socijalista, trpi štetu od bliskosti SPS sa naprednjacima, koji otkidaju socijalističko biračko telo.

Takvoj atomizaciji doprinosi i pad poverenja u liderstvo unutar SPS. U kuloarima vrte se sledeće kombinacije – da će Dačić kroz dve godine kada se promeni Ustav, i kada se predsednik bude birao u parlamentu, biti Vučićev Medvedev. Odnosno, da će naslediti Tomislava Nikolića, koji bi u međuvremenu trebalo da pobedi Šešelja na predsedničkim izborima i potom mirno da ode u političku penziju, ispraćen od SNS sa svim počastima. Zato se navodno i Dačić ovog vikenda oprezno izražava o predsedničkoj kandidaturi – sa „lagano, sačekaću“.

Međutim, to je politički cilj za jednu političku karijeru, a šta će biti sa celim SPS? Odnosno, koju će političku ili neku drugu cenu za ovakav cilj morati drugovi da plate, i šta će im to doneti? Budući da je SPS, uprkos imovini koju je nasledio kao pravni naslednik Komunističke partije i u finansijskim problemima, verovatno odgovor nije nimalo zadovoljavajući. Možda realno gledano to znači čak i manje nego što socijalisti imaju sada dok Dačić vodi diplomatiju, što je još manje nego dok je vodio policiju. Veština dugog opstanka na vlasti pokazuje svoje granice, a jedna od mogućih, jeste tačka spajanja naprednjaka i socijalista u jednu mega stranku.