Nakon što je 10 dana glumio žrtvu kako je, eto, na Koraksovoj karikaturi predstavljen kao Hitler, naglašavajući da je to dokaz slobode medija i demokratičnosti njegove vladavine, Aleksandar Vučić je u Ćirilici na TV Hepi rekao da karikaturu nije ni video, sve dok mu je pred emisiju nije pokazao Milomir Marić.
Teško da je iko poverovao predsedniku Srbije da naslovnu stranu Danasa o kojoj su se oglašavali visoki funkcioneri njegove stranke, čak i Ministarstvo kulture i informisanja, on nije video. Ne zato što smatramo da smo preterano bitni, na važnosti su nam dali upravo naprednjaci, utrkujući se da brane Vučića, videći u njemu Hitlera. Ne. Predsedniku ne verujemo jer je on veoma dobro obavešten o svemu što se piše o njemu. Ne samo u medijima, već i na društvenim mrežama.
Ako gotovo na svako gostovanje na televiziji ponese hrpu papira sa odštampanim tvitovima ili Fejsbuk komentarima, izigravajući žrtvu, kako je moguće da nije video naslovnicu od koje ga horde naprednjaka brane? Naravno da je video, ali više mu je odgovaralo da od toga napravi predstavu po već oprobanom scenariju – njega napadaju, on je žrtva, ali sve trpi i dopušta jer je ovo demokratija, a potom poentira kako u Srbiji svako može da nacrta ili napiše šta hoće, jer vlada neviđena sloboda medija.
Da je ova poslednja konstatacija zaista tačna, predsednik se ne bi bavio karikaturama, Tviterom ili Fejsbukom. Ne bi se bavio medijima uopšte, jer stalno ponavljanje da „svako može da napiše šta hoće“ nije nikakva potvrda slobode medija. Kritički nastrojeni mediji širom Srbije na lokalu se gase, jer im oglašivači otkazuju saradnju a na konkursima za projektno sufinansiranje sredstva dobijaju isključivo glasila bliska SNS. O tome predsednik Srbije ne priča.
Cenzura ne mora da postoji, jer je strah od toga šta li će Vučić reći ako pročita to i to, toliko veliki da se i nekad ozbiljni i ugledni mediji na dnevnom nivou toliko autocenzurišu da su počeli da ubeđuju narod da zaista živimo u zlatnom dobu, da su penzije nikad veće a građani nikad srećniji. Stvarnost je, nažalost, daleko od toga. Njeno lice najbolje oslikava zgranutost direktorke lazarevačke biblioteke, kada su je novinari upitali zašto je skinula Koraksove karikature. Strah u pogledu nakon telefonskog poziva koji je prethodno dobila, najbolja je slika ne samo medijske scene već i života u Srbiji uopšte.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
