Gradnja i ugradnja

I bio je u pravu.

Višedecenijsko građenje, bolje reći građevinsko mučenje na putnom Koridoru 10, od Makedonije i Bugarske na jugu i istoku do Mađarske i Hrvatske na severu i zapadu, dovelo je do brisanja ovog koridora sa evropske putne mreže, ostavljajući ovaj region kao rupu na transportnoj karti Evrope.

Manje je poznato da se slično dešava i sa železnicom pošto kineski brodovi istovaruju robu u Rijeku i odatle je vozovima šalju ka Zapadnoj Evropi.

Iz višegodišnjih nastupa naših vladajućih političara reklo bi se da ovu grešku neće ponoviti sa železnicom, posebno jer iza projekta stoji interes moćne kineske privrede (i države) da se ubrza transport novim Putem svile.

I zaista, mnogi su poverovali da će pruga po kojoj će vozovi prepuni kineske robe iz luke Pirej jezditi brzinom od 200 kilometara na sat biti gotova 2018. godine.

Pa 2020. Pa 2022. Pa, po poslednjim izjavama, 2024. godine. I tako dve po dve godine i stigosmo do decenijskog „mega“ projekta čija najduža deonica nije još ni počela da se gradi.

Jedni kažu da je problem na mađarskoj strani i propisima EU koji zahtevaju transparentnost i konkurenciju u javnim nabavkama.

Drugi kažu da je problem upravo u suprotnom, što se s naše strane svi veliki projekti završavaju međudržavnim sporazumima i bez trunke konkurencije.

I u onom što jedan naš građevinac opisuje kao: „Svuda se u puteve ugrađuju pesak i cement, a kod nas političari.“

Elem u nadi da i 2024. nije samo još jedno obećanje pred izbore, ostaje nam da se nadamo će ova pruga biti završena, kao i na jugu do Niša.

Ako je nešto potrebno Srbiji, to je infrastruktura koja je tako temeljno zanemarivana i uništavana decenijama da smo u skoro svakoj infrastrukturnoj oblasti na začelju Evrope.

Jedino bi bilo dobro, a i pametno da se ti silni radovi iskoriste da razvijemo i domaću privredu, a ne da trpamo pare i reference u džepove kineskih, ruskih, turskih, grčkih, američkih i ko zna čijih još kompanija.