Haos nastave na daljinu

Istini za volju, haos je u startu izazvalo samo Ministarstvo prosvete, isporučujući tokom prve nedelje onlajn nastave ogroman broj dopisa školama, u kojima su od nastavnika tražili da odmah krenu da rade, da đacima šalju lekcije i domaće zadatke, da pišu i šalju operativne planove, prate zdravstveno stanje đaka i o tome obaveštavaju nadležne, da beleže svako zalaganje i napredak učenika…

Deca su obavezna da prate časove preko kanala RTS-a, ali i da odgovaraju na zahteve koje im, nezavisno od „televizijskih“, šalju nastavnici iz njihovih škola.

Kao predah između TV časova osmišljeni su kratki segmenti sa vežbama iz fizičkog vaspitanja kako bi se đaci protegli i razdrmali, ali nekim učiteljima i nastavnicima to nije bilo dovoljno pa su važnost fizičke aktivnosti shvatili na različite načine.

U nemalom broju škola od đaka se traži da vežbaju u kući i da ih pritom roditelji snimaju kako izvode vežbe i da te snimke šalju učiteljima i nastavnicima kao dokaz da su uradili „domaći zadatak“.

Identične zahteve imaju i nastavnici muzičkog u redovnim i muzičkim školama, bilo da od dece traže da im šalju snimke na kojima sviraju instrumente, ili da pevaju za potrebe nastave solfeđa.

Verujemo da pomenuti nastavnici nisu razmišljali da prikupljanje video-materijala ili fotografija na kojima su deca predstavlja otvoreno polje za različite manipulacije, pogotovo ako se ti sadržaji šalju na privatne imejl adrese nastavnika ili preko Vibera na njihove mobilne telefone.

Postavlja se pitanje ko je zakazao u lancu odgovornosti ako do svakog nastavnika u Srbiji nije stiglo upozorenje Ministarstva prosvete da nastavnici ne bi trebalo da traže od učenika da im šalju video-zapise/fotografije u kojima se deca vide da bi se sprečila svaka vrsta zloupotrebe dece u virtuelnom prostoru, jer se ne može biti siguran da je elektronske pošta nastavnika zaštićena od „upada“.

S druge strane, zaposleni u školama jako dobro znaju da je objavljivanje bilo kakvih ličnih podataka bez saglasnosti roditelja zabranjeno, a to se odnosi i na snimanje i fotografisanje učenika.

Zato bi u ovoj situaciji trebalo da osmisle drugačije načine praćenja i ocenjivanja učenika koji ne ostavljaju prostor ni za najmanju sumnju da bi neko to mogao da iskoristi.