Hoću NATO, neću NATO

Oni su na sastanku od srpskog premijera Aleksandra Vučića, koji je prisustvovao tom istorijskom skupu, ponizno zatražili oproštaj. Tako je to u suštini bilo pre dva dana u Briselu, prema interpretaciji omiljene premijerove štampane stvari. Takozvani ozbiljni mediji, premijeru ne toliko omiljeni, ali njemu naklonjeni, u prvi plan su stavili žaljenje Stoltenberga.

Zadatak „borbeno-patriotskih“ medija, kako se to u tom miljeu zna naglašavati, jeste da raskrinkavaju licemerje beskonačnog niza srpskih dušmana, ali, dodajemo, sada je zadatak pre svega promovisati aktuelnog srpskog vožda. U tu svrhu ponuđena je i slika trijumfa Vučića nad „NATO zverima“, što je otprilike uobičajena javna predstava ove međunarodne organizacije kolektivne bezbednosti u Srbiji u poslednjih 20 godina.

Najmanje je pritom važno što Vučić u Brisel nije išao da se bije, nego valjda da produbljuje saradnju sa NATO, koja je i inače prilično daleko odmakla uz istovremeno uporno poluzvanično žigosanje NATO-a kao antisrpskog. A Srbija je, kao što je i Stoltenberg podsetio, januara 2015. potpisala Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) sa NATO, što je najrazvijeniji oblik saradnje koji nije članstvo. A Srbija će, prema njegovim rečima, kao „blizak saradnik NATO-a“, raditi sa njim – na borbi protiv Islamske države.

Dakle, dok srpska država uporno ide ka integraciji u zapadne okvire – a da je to tako naglašava i ona, država, i Zapad – srpska javnost se drži u večitoj 1999. godini, po modelu iz Kusturičinog filma „Podzemlje“.

Pritom, javnost nikada ne može biti sigurna da je ta integracija neopoziva. Jer, u javnosti se slika ostatka sveta neprestano određuje prema tome ko nas jeste bombardovao – to su večiti neprijatelji – a ko nije, pre svega Rusija – a ona je nesumnjivi i iskreni prijatelj, takođe u kontinuumu večnosti.

Najzad, ovakav kalup do dana današnjeg održava mantru Miloševićevog režima prema kojoj Srbija ni za šta što se devedesetih događalo nije odgovorna, te je ona prema tome samo nevina žrtva Zapada i NATO-a. Čista je to psihodelija koja nam ne da mira ni sa drugima ni sa samima sobom.