Kao što to često biva, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik bio je pričljiviji, kada je o političkim stvarima reč, nego premijer Srbije Aleksandar Vučić posle njihovog poslednjeg susreta u Beogradu. Poslovično se požalio na „nasilje“ prema Srpskoj i ponovio spremnost za „borbu“ za očuvanje onoga što je dogovoreno u Dejtonu, a potpisano u Parizu 1995.
Međutim, kao što je Vučić tokom ove godine više puta poručio Dodiku da se ne slaže sa njegovom idejom o održavanju referenduma o Sudu i Tužilaštvu Bosne i Hercegovine, institucijama koje RS smatra gotovo antisrpskim, a takav stav premijera Srbije pozdravljaju Sjedinjene Države i Evropska unija, sada je dao jasnu podršku pravu RS na očuvanje njenih simbola.
Vučić je, naime, odlučno najavio da će gotovo čitava vlada Srbije prisustvovati obeležavanju Dana Republike Srpske 9. januara u Banjaluci. Dan RS je istovremeno i krsna slava entiteta, zbog čega je Ustavni sud BiH u novembru takvo njegovo proslavljanje okarakterisao kao neustavno, odnosno, u suprotnosti sa multikonfesionalnošću države. Tu odluku je sud doneo na predlog člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića s kojim se premijer Vučić u drugoj polovini ove godine uspešno „izmirio“ pošto ga je prethodno napala rulja u Srebrenici 11. jula, i pošto je Vučić zbog toga prilično zamerio Izetbegoviću.
Sada, dakle, vlada Srbije pokazuje granice do kojih može da ide u „konstruktivnosti“: RS ima pravo na obeležavanje svojih praznika. Istovremeno, ne treba očekivati da će pitanje Svetog Stefana izazvati veliku krizu između Beograda i Zapada, što bi se sigurno dogodilo da je Srbija podržala Dodikov referendum. „Antireferendumsko“ raspoloženje u Beogradu sigurno je i razlog za odlaganje narodnog izjašnjavanja ili za odustajanje od njega.
Vučićeva politika „i Bosna i Srpska“ može se za sada smatrati uspešnom, za razliku od nekih drugih primera balansiranja u skorašnjoj prošlosti poput onog „i Kosovo i Evropa“. U čemu je tajna uspeha? Održavanje referenduma vodilo bi, tvrde pored ostalih Berlin i Dodikova opozicija, prekidu ionako kilavog procesa evrointegracija BiH – naredne godine ta zemlja bi mogla da podnese zahtev za status kandidata – i pojačavanju pritisaka na RS. S druge strane, slava u Banjaluci neće toliko uzburkati duhove.
Pri svemu tome – a to je za Srbiju najvažnije – Beograd ostaje „faktor mira i stabilnosti“ i može ostati posvećen svojim prioritetima. Samo ostaje pitanje: a šta onda znači Ustavni sud BiH?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
