Igračka plačka

… potom odluku suda u Dubrovniku da bude isporučen Srbiji, a poslednja vest, koju je javnosti saopštio advokat osumnjičenog jeste da je Albanac tražio azil u Hrvatskoj, jer je uveren da u Srbiji neće imati fer i pravično suđenje.

Imajući u vidu da se neposredno pre, tokom, kao i nakon lansiranja zastave velike Albanije iznad stadiona Partizana, sa tribina orilo „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“, kao i da to nikome nije zasmetalo, odnosno da niko zbog uzvikivanja i držanja takvih parola nije ni posebno primećen, kamoli procesuiran, kažnjen, ili bar upozoren da prestane i skloni transparent, razlozi za verovanje da Albanac pred srpskim sudovima ne bi imao fer i pravično suđenje nisu bez osnova.

Izvesno je, takođe, da je nasilje na stadionima, ispoljavanje nacionalizma i mržnje prema drugim narodima deo takoreći tradicionalnih, da ne budemo previše cinični i kažemo – porodičnih vrednosti. Stoga, izuzetna osetljivost na ispoljavanje tuđeg nacionalizma ne čudi, dok potreba za osvetom nadjačava razum i poriv za pronalaskom smisla. Jer, reč je o igri, fudbalskoj utakmici, u kojoj odrasli ljudi jure za loptom, dok ostali navijaju. Zato ne čudi to što se umesto dresova lako zamisle uniforme – s jedne strane velike Srbije, s druge, velike Albanije.

Albanac, koji je osumnjičen da je upravljao igračkom na kojoj je visio simbol nepostojeće države, koja čak, prema istraživanju javnog mnjenja, nema ni pet odsto podrške u samoj Albaniji, biće u Srbiji optužen za, kako je rekao njegov advokat, podsticanje krivičnih dela među narodima, za šta je zaprećena kazna do osam godina zatvora.

Na kraju, državni vrh Srbije uredno se sastaje i dogovora budućnost sa kosovskim Albancima, poput Hašima Tačija, a kako stvari stoje, činiće to i sa Ramušom Haradinajem. Da li će se sva frustracija na kraju, kao što, inače biva, kada je reč o političkim elitama na ovdašnjim prostorima, biti ispoljena na malom i običnim ljudima, pokazaće slučaj Srbija protiv Ismaila Morinaja.