Inaugruvancija

Promašaji su uglavnom protokolarne prirode – rimski imperatori rođeni na tlu današnje Srbije, tadašnje rimske provincije Gornje Mezije, predstavljeni su kao da su u najmanju ruku bili vladari Srbije u vreme kada Srbija nije bila ni u viševekovnim planovima, kada Srbi kao narod nisu ni postojali. Isto kao što je deo scenarija bilo i da Nikola Tesla hvali Vučića zbog Beograda na vodi, pa je tako ispalo da je Tesla predvideo ovaj projekat i da se za njegovu realizaciju zahvaljuje upravo ustoličenom predsedniku.

Ipak, od pompezno najavljenih državnika velikih sila, nije došao nijedan. Donald Tramp, Vladimir Putin, Si Đi Ping, kraljica Elizabeta ili premijerka Velike Britanije Tereza Mej… svi su imali preča posla. Rusi su poslali potpredsednika Vlade Dmitrija Rogozina, Amerikanci Brajana Hojt Jia, zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD, koji je i predvodio američku delegaciju, Kinezi Đi Bingsjuena, potpredsednika Stalnog komiteta Svekineskog narodnog kongresa NR Kine. Evropska unija Johanesa Hana, komesara za proširenje i susedsku politiku EU, a NATO zamenicu generalnog sekretara, što je vrlo visok nivo zvaničnika. Nemci su poslali Gerharda Šredera koji je ujedno i Vučićev savetnik, a Austrijanci kancelara Kristijana Kerna. Bivši predsednici Vojislav Koštunica i Boris Tadić se nisu pojavili na prijemu, ali su zato došli koalicioni predsednici – Milan Milutinović, Zoran Lilić i Tomislav Nikolić.

Ono što je važnije je da su na skupu bili najviši predstavnici država regiona. Predsednica Hrvatske, predsednici Slovenije, Mađarske, Crne Gore, članovi Predsedništva BiH, predsednik Odbora za evropske poslove rumunskog parlamenta i bivši rumunski premijer Viktor Ponta. Sa Kosova i iz Albanije nije došao niko.

Ipak, Vučićev govor je bio više nego pomiriteljski o potrebi saradnje država u regionu, što je svakako iskorak u odnosu na njegovu raniju retoriku. Ipak, bez obzira na evrointegracije teško da će do pomirenja i boljih ekonomskih i političkih veza u regionu doći u narednom periodu, posebno zbog brojnih nerešenih pitanja još od ratova devedesetih, jer su sve države duboko ušančene u svoje „male“ istine, pa ovakve poruke ne mogu da se shvate drugačije nego kao protokolarne, odnosno poruke kakve se i očekuju na ovakvim skupovima. Jer Vučićeva priča o tome da prošlost nije bitna i da treba da stremimo budućnosti, zapravo je poruka da treba da se zaboravi zašto su odnosi u regionu ovakvi kakvi su sada – zaoštreni do maksimuma, odnosno do mržnje. A zna se jako dobro ko je imao kakvu retoriku u prošlosti.