Iz hronike u ekonomiju

… da li nezadovoljan time što dve „silikonske“ devojke sede sa njim za istim stolom, da li zbog toga što se nisu složili oko vlasništva nad određenim nekretninama – tabloidi još nisu saglasni oko konačne verzije, ponovo je na površinu izbacilo sav mulj nataložen u srpskom društvu devedesetih godina. Onaj mulj, za koji smo na trenutak možda i pomislili da smo ga sa sebe sprali, ali koji je, evo, još sasvim živ.

Mulj kodifikovan u eufemističkoj skovanici „kontroverzni biznismen“

Posle tih devedesetih, posle 5. oktobra i naročito posle Đinđićevog ubistva ta vrsta je naglo počela da se povlači sa TV ekrana na kojima je slobodno obitavala deceniju pre toga i poslednjih godina postala toliko retka da smo pomislili da je izumrla. Ili da je barem evoluirala u drugu vrstu, onu danas čistu, „legalnu“, koju samo ne treba pitati za metaforički prvi milion.

Pogrešili smo. Stari kriminalci i dalje su isti oni ljudi koji su i bili. Jedino što se izgleda promenilo je to da se danas ponovo osećaju dovoljno slobodnim da počinju opet da pokazuju svoja prava lica.

U proteklih 15-ak godina, u Srbiji smo imali jasan trend: kriminalci koji su postajali „poslovni ljudi“, menjajući pištolje olovkama, a kajle kravatama. Prelazak hronike u ekonomiju nije fenomen svojstven samo Srbiji. To je praktično konstanta u svim tranzicionim društvima, samo što je ovde eksponencijalno pojačana kontekstom sankcija i ratova – najplodnijim tlom za za rast i razvoj svakovrsnih devijacija. I samo što ovde takvi fenomeni žive, evo, već 18 godina otkad je i poslednji naš rat završen.

Koliko će još vremena morati da prođe da imena poput Peconija, Ninija, Caneta, Šarića, Draškovića, Bulića, prestanu da se pominju u bilo kakvom javnom diskursu, osim onog vezanog za njihova originalna „zanimanja“. Kada ćemo konačno toliko sazreti, toliko ojačati da eufemizam „kontroverzni biznismen“ konačno pošaljemo penzionišemo, a stvari kojih se stidimo konačno počnemo da nazivamo pravim imenom?