Izborna palanka

Vladajuća stranka osvojila je u nedelju 25 od 29 odborničkih mesta, socijalistima je pripalo preostalih pet, pri izlaznosti od skoro 80 odsto.  Na glasačkom listiću bilo je šet izbornih učesnika – četiri nisu prošli cenzus, SRS, PUPS i dve grupe građana Pobeda – Dosta je bilo i Demokratska opozicija Bele Palanke. Te grupe građana formirane su nakon odluke opozicionih stranaka da bojkotuje izbore, i tvrdi se da ih je osnovao SNS.

Pravi, odnosno aprilski DOS, ako bismo tako mogli nazvati stranke koje su na aprilskim parlamentarnim izborima protestovale protiv izbornih manipulacija, u Palanci su pozvale na bojkot, zato što je vlada u privremeni organ opštine imenovala više od polovine naprednjaka. Izbori 24. aprila pak, poništeni su zbog velikog broja prigovora, i na njima je najviše mandata – 14, osvojila SDS Borisa Tadića.

Sada, na ponovljenim izborima, Palanku su pohodili lideri vlasti – velike skupove održali su i Vučić i Dačić. Da li je Palanka ogledalo kako vlast manipuliše izbornim procesom, kako tumači zakone isključivo na sopstvenu korist? Da li je to siguran znak da će se, kako je to napisao sociolog Ivan Živkov, izborni uslovi otvoriti kao tema i na predstojećim „velikim“ predsedničkim izborima? Odnosno, da li opozicija sem što se bavi time ko će biti njen pobednički kandidat, treba pre svega da insistira i vrši pritisak na vlast da izborni uslovi budu fer?

Izbori u Palanci, međutim, nisu ogledalo budućih predsedničkih izbora, nego ogledalo kakva je u Srbiji vlast na lokalu. Jer, građani nisu u tolikom broju glasali za SNS, nego za svog lokalnog čelnika – Gorana Miljkovića. On je do aprila bio kod Tadića, potom je sa čitavim odborom prešao u SNS. Tako da i naprednjaci mogu toliko da slave pobedu svoje državne politike, pošto je Bela Palanka glasala za svog gradonačelnika, pre svega. Niti opozicija može mnogo da se žali na izborne uslove, fiktivne grupe građana i ostale tome podobne teme, kada celu tu priču vodi neko ko je do juče, makar i formalno, bio u njihovim redovima.

Ako je neka pouka za ono što nam predstoji sledeće godine, a to je da građani sve slabije vezuju za stranke i ono što se naziva njihovim programima, makar socijalisti tvrdili da nema zaseoka u Srbiji u kome ne kuca poneko „socijalističko srce“. Srca ovde kucaju, izgleda, samo za lidere.