Izlazak iz senke

Dve nedelje kasnije pak, a tajming je svakako bitan jer vremenski okvir „pokriva“ nastup premijera Vučića u SB UN u Njujorku, ali i najavu Šešeljeve vanparlamentarne SRS da će prikupljati potpise za smenu predsednika Srbije zbog povrede Ustava, Nikolić je iskoračio iz sopstvene senke. U dva jaka intervjua obratio se naciji apostrofirajući sopstvenu poziciju – predsednika bez stranke koja bi ga zaštitila od medijskih napada, ali i dovodeći zvanični politički kurs zemlje u pitanje, nagoveštajem da je od Hana saznao da će priznanje Kosova biti uslov Srbije za članstvo u EU. Istovremeno je telefonski razgovarao sa Putinom i Orbanom. Tumači političkih zbivanja na prvu loptu mogu da ocene da je otvoren front između „tominih“ i „vučićevih“ u SNS, a na drugu, da je za to izabran trenutak kada se Vučićeva pozicija čini oslabljenom zbog serije potresa kako na međunarodnom planu, tako i unutrašnje-ekonomskom. Teško međutim, da je Nikolić tek nedavno saznao za stavljanje pred izbor „Kosovo ili Evropa“, pa pozvao na pravljenje političkog konsenzusa, a još je teže da njegova tvrdnja kako u vladi koja bi priznala Kosovo ne bi učestvovao, nema veze sa sporadičnim pominjanjem prevremenih predsedničkih izbora i promenama Ustava. Ali, nevezano za bilo kakvu političku igru u vezi sopstvene pozicije, koja je po Ustavu i te kako bitna, bilo bi poštenije da predsednik građanima kaže, šta ustvari znači „priznanje Kosova“. Da li je to ranije kritikovan model dve Nemačke ili „mirovni sporazum“ kako to tvrde u Prištini i razmena ambasadora, ili nešto deseto. Tek tada može da se zalaže za nacionalni konsenzus.